cupkokolinove price

Želela je promeniti svoju okolinu, ali kažu da ako želiš promeniti svet prvo pođi od sebe. To je i učinila. Posvetila je 100% sebe svojoj deci, koja su joj na tome beskrajno zahvalna. Posvetila se i drugima isto toliko. Pokušala je promeniti svoje poglede na svet, svoju komunikaciju sa drugim ljudima, sa svojim komšijama. Oprostila svim ljudima što su je godinama omalovažavali, psovali, i činili je nesrećnom. Oprostila svojim roditeljima, što su je mladu ostavili samu da se bori sa životnim problemima. Oprostila celom svetu na surovostima, zahvaljujući se što je živa, i što ima samo njih tri.

Odlučila je i druge učiniti srećne, pokazati im da ovaj život nije tako crn, a ni siv. Da je potpuno žut. Da ima mesta za sve nas, da smo svi mi vredni pažnje, ljubavi, novca, posla. Želela je prvenstveno pomoći deci, jer oni zavise od drugih. Tako je odlučila napraviti jednu zadrugu, u kojoj deca neće plaćati članarine, a radiće, sticaće radne navike i za to će biti plaćeni. Bila je srećna. Legala je u 2, a ustajala je u 5. Nije je bilo briga, znala je da drugima čini dobro, takođe i sebi i svojoj porodici. Nije želela ni priznanja, ni zahvalnost. Samo da vidi sreću kod drugih.

Ali šta se ispostavilo? Da druge nije briga. Zašto bi poštovali jednu samohranu majku, jednog privatnika...ženu. Pff. Drugi su pokušali baciti je na dno, ona nije odustala, i pored toga slala im je ljubav, i zahvalnost. Pričala je "Nisam ja Bog, da sudim." Ni to nije bilo dovoljno. Počeli su joj pretiti, ucenjivati je. Ali, ništa nju sad ne može sprečiti. Predugo ona već korača ovim gradom, i ovom zemljom. Zna da je ovo samo izazov da se ispita njena volja i želja za uspehom. Neće ima pričiniti i to zadovoljstvo, jer ona nastavlja dalje. Hvala vam svi mladi građani ovog grada, svi ministri, političari, i vlasti..da nije vas, jedna mala žena nikad se ne bi usudila da postane ono što je sada. 

Zašto taj jedan, deo naš, ne može biti samo naš?

Taj za kim, mi tragamo ceo život...posvećujemo mu 100% naše pažnje, okrene se od nas tako lako. Da li mu je samo lako, ili se pretvara..?

Zašto kada odlučimo zaboraviti nekog, drugi nam uporno o njemu pričaju, da li se to zove iskušenje? Kako se izboriti sa tim, ja se borim osmehom...da li to u ljudima izaziva još veću potrebu da ga pominju, misleći da mi prija?

Pokušala sam i sa skretanjem na drugu temu, ali to izaziva sumnju, da prema njemu nešto osećam...da li osećam? 

Svaki put kad se sretnemo, ima tu nečega, samo ne možemo da definišemo. Da li je to ona draženost, simpatisanje, zaljubljenost, ljubav ili jednostavno navika?

Ili, ipak onaj deo ega, da kad nešto izgubiš..tek tada ti postane slatko, i potrebno..? Ali jednostavno nedostupno. Ego..., mrzim ga.

Šta ti je to život....

Sećam se, bili smo još deca...igrali se bezbrižno kod bake na terasi, pravili kosu, drvenim lutkama, od trave...a sada.

Kao odrasli ljudi, završili fakultete, sedimo isto svi na toj staroj terasi. Baka je tu, deke više nema...u fizičkom obliku. Ali ne, sada ne pravimo lutke, sada vodimo čak i neke ozbiljne teme. O svadbi, da svadbi...to je konačno.

Nije mi svejedno, ne udajem se ja..ali to radi jedan član moga klana. Osećam, to će nas razdvojiti. Koliko god pričali da neće, svi znamo istinu.

Zato se smeškamo, svi. Niko neće da izgovori tu prokletu rečenicu...jer znamo, da će taj naš jedan član biti srećan. I mi ćemo zbog njega, tako da stežem srce. Uzimam ga za ruku, pričam da je to divno. Ženidba, odlično. Dete, odlično.

Ako već ne mogu njemu, posvetiti više toliko pažnje, i voditi neke samo nama zanimljive razgovore, trudiću se sa tim mali divnim stvorenjem. Želim da ovekovečimo taj svečani trenutak, i želim da nam se ostvari san iz detinjstva...nalik na neka venčanja iz bajki, gde smo sestra i ja u istim haljinama, i smeškamo se držeći iste bukete.. :) 

Opet ta prokleta pahulja, pade na moje lice. Hladna, ubode me i natera da kroz moje zile potece plava, vrela krv. Da li je pahulja bila uzrok, ili dva para ociju koja su prosla pored mene?Vise mi se svidja ideja o pahuljama, jer ko bi mogao mene hladnu, ledenu kraljicu, izbaciti iz ustaljene rutine zivljenja?

Da li su oci dovoljan razlog za to? 

I zasto sada mislim o tim ocima? Ne zelim da neko vlada mojim mislima, mojom glavom. Zasto se ponasam kao marioneta, zasto neko drugi drzi u svojim rukama konce moga tela, zivota? Zasto je dovoljan jedan pogled, da zaboravim na sve probleme..da se prepustim u bujicu izmisljenih stvari?

Zasto su ti pogledi dovoljni, da mi se uvuku u snove? Ometaju moju svakodnevicu, cine moje probleme nebitnim. Teraju me da shvatim svrhu zivljenja.

Da li je shvatam?

Imam toliko pitanja, ali ne i odgovor. Zasto me gusi ova tisina? Zar nisam volela ovu tisinu, nakon napornog radnog dana?  

Ukljuciti TV, i gledati neku prostu emisiju? Slusati primitivne ljude kako umisljaju da zive savrsene zivote? Ili se navici na ovu tisinu, zatvoriti oci i razmisljati o sutrasnjem susretu?

Da li ce i moj pogled pokrenuti nesto takvo u telu tih dragih ociju? :) 

Strah me je ziveti u ovom svetu gde se paznja i ljubav minimalno pruza; gde su patnja i bol nasa svakodnevica. Plasi me sto se setimo nekih osoba, tek kad cujemo da su tesko bolesni; sto se molimo Bogu samo kada se nadjemo u neizlaznoj situaciji.

Zasto smo takvi? Sebicni, okrutni, bezdusni.

Zasto ne uzivamo u divnim nedeljnim popodnevima okruzeni porodicom? Zasto svako jutro ne poljubimo svoje bliznje, i zahvalimo im se sto postoje? 

I ovog jutra razmisljanja mi prekidaju kola hitne pomoci. Mozda se jedan zivot ugasio, a tek je shvatio smisao zivljenja? 

Drzim grumen crne, vlazne zemlje.

Cujem kako zemlja udara o drveni kovceg. Svaki put kada grumen padne, srce mi preskoci. Suze spontano krenu, iako obecah da necu plakati. Gledam gomilu ljudi koja prilazi do rake, i odlazi. Kao da im je lakse kada se otarase svog parceta zemlje. Vreme je da i ja bacim svoj. Sestra me dovodi do rake. ''Baci'', tiho rece. Ali ja zelim da sto duze ostanem u kontaktu sa tom zemljom. Ne zelim da mi bude lakse, znam da nece. Zelim da prenesem svoju ljubav, sve svoje misli na taj komad zemlje koji ce prekriti voljenu osobu. Zelim da joj tamo dole bude toplo, zelim da me se tamo dole seca. Sad, vec uveliko, sve oci su uprte u mene. Nezno gledam grumen, dolazim, i spustam ga oprezno da se ne cuje udarac o kovceg. Ali ovaj udarac je bio glasniji od ostalih... 

Tisina. Cuju se samo potezi lopate koja vlaznu zemlju uzima sa gomile, i prebacuje preko rake. Kisa pocinje, oznacavajuci da je vreme za polazak kuci... 

Osecaj kada ugledate neku osobu, koja vam poremeti rad srca, disanja. Osecaj koji smo zelieli da zaboravimo.

''Da li si normalna?! Preboli to!''

Cesto sebi naredim, i taman, se i ponadam da sam konacno sebe poslusala, opet se desi isto to. Kao da neko stvorenje zivi u mojoj grudnoj kosti, i svaki put je pomeri kada nam se sretnu pogledi.

Tada vreme stane, i ne cujem nista, ni drugaricu koja ide pored mene, vuce me za rukav pricajuci najnovije, socne traceve. Tada postojimo samo mi, dva osmeha, tisina i pogledi... 

     

 

           Negde sam procitala da ako spavamo na levoj strani boka, na desnom ramenu nam spava andjeo cuvar. Do tog dana leva strana mi je bila omiljena za spavanje, ali od tada...skoro svako vece spavam na desnoj strani. Plasi me sama cinjenica da mi neko nevidljivo bice spava na desnom ramenu...pa ovako ga ubijam svako vece. Mozda me Bog nece primiti u raj, al' sta ces kad me mama baksuza rodila. 

 

           I jutros se, zbog tog pomalo bolesnog i strasnog teksta koji sam procitala, probudih ukocena. Moja uplesnost se cak ogleda i u tome sto sam pocela da pratim reklame za Dormeo duseke, s zeljom da ga kupim i na miru spavam na desnom boku.  Pa sta da ti kazem andjelu cuvaru, na mom se ramenu i neces bas naspavati...

Mozda pitanje koje postavljam sebi svakog jutra. Kuda? Alo bre ljudi...pa sta se ovo desava. Dok nam zemlja propada, odvajaju se pokrajne kako se kome cefne, kako kom politicaru dune..mi gledamo PORODICNE TAJNE, PRELJUBNIKE, STA JE KOMSIJA DANAS URADIO KUPIO, POPISO SE KER NA TARABU i sl. emisije. Pa hoce li se ikada nesto promeniti u ovoj Srbiji. Ili cemo staviti povez na oci, i skinuti gace i okrenuti guzove zapadu..pa nek' rade sta hoce. Nek' nagu*i kako ko stigne. Bra'o Srbijo, bra'o! :*

http://www.youtube.com/watch?v=mk48xRzuNvA

jedna inspirativna pesmica, za savrsen pocetak dana. :) 

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.