Koliko pitanja, a odgovora nema...
Zašto taj jedan, deo naš, ne može biti samo naš?
Taj za kim, mi tragamo ceo život...posvećujemo mu 100% naše pažnje, okrene se od nas tako lako. Da li mu je samo lako, ili se pretvara..?
Zašto kada odlučimo zaboraviti nekog, drugi nam uporno o njemu pričaju, da li se to zove iskušenje? Kako se izboriti sa tim, ja se borim osmehom...da li to u ljudima izaziva još veću potrebu da ga pominju, misleći da mi prija?
Pokušala sam i sa skretanjem na drugu temu, ali to izaziva sumnju, da prema njemu nešto osećam...da li osećam?
Svaki put kad se sretnemo, ima tu nečega, samo ne možemo da definišemo. Da li je to ona draženost, simpatisanje, zaljubljenost, ljubav ili jednostavno navika?
Ili, ipak onaj deo ega, da kad nešto izgubiš..tek tada ti postane slatko, i potrebno..? Ali jednostavno nedostupno. Ego..., mrzim ga.
