Ne ostavljaj me ti...
Drzim grumen crne, vlazne zemlje.
Cujem kako zemlja udara o drveni kovceg. Svaki put kada grumen padne, srce mi preskoci. Suze spontano krenu, iako obecah da necu plakati. Gledam gomilu ljudi koja prilazi do rake, i odlazi. Kao da im je lakse kada se otarase svog parceta zemlje. Vreme je da i ja bacim svoj. Sestra me dovodi do rake. ''Baci'', tiho rece. Ali ja zelim da sto duze ostanem u kontaktu sa tom zemljom. Ne zelim da mi bude lakse, znam da nece. Zelim da prenesem svoju ljubav, sve svoje misli na taj komad zemlje koji ce prekriti voljenu osobu. Zelim da joj tamo dole bude toplo, zelim da me se tamo dole seca. Sad, vec uveliko, sve oci su uprte u mene. Nezno gledam grumen, dolazim, i spustam ga oprezno da se ne cuje udarac o kovceg. Ali ovaj udarac je bio glasniji od ostalih...
Tisina. Cuju se samo potezi lopate koja vlaznu zemlju uzima sa gomile, i prebacuje preko rake. Kisa pocinje, oznacavajuci da je vreme za polazak kuci...
Uh... :(
Аутор 3msc — 01 ФР2013, 13:52
Niko ne voli kada se zauvek rastane sa voljenom osobom,ali oni će uvek živeti u našim srcima.
Аутор endzylove — 01 ФР2013, 22:07
Da, da. Uvek tu, u dubini duse, nedostaju...
Аутор cupkokolin — 06 ФР2013, 12:32
Tisina...posle svega,ostaje samo jaka tisina:(((
al' kad prodju godine i godine,imas osecaj kao te od nekud posmatra?Al'taj odlazak je samo privremen rastanak...bar se ja nadam tome?!
Аутор lora1 — 06 ФР2013, 20:52