I dalje si samo naš, je l' tako?
Šta ti je to život....
Sećam se, bili smo još deca...igrali se bezbrižno kod bake na terasi, pravili kosu, drvenim lutkama, od trave...a sada.
Kao odrasli ljudi, završili fakultete, sedimo isto svi na toj staroj terasi. Baka je tu, deke više nema...u fizičkom obliku. Ali ne, sada ne pravimo lutke, sada vodimo čak i neke ozbiljne teme. O svadbi, da svadbi...to je konačno.
Nije mi svejedno, ne udajem se ja..ali to radi jedan član moga klana. Osećam, to će nas razdvojiti. Koliko god pričali da neće, svi znamo istinu.
Zato se smeškamo, svi. Niko neće da izgovori tu prokletu rečenicu...jer znamo, da će taj naš jedan član biti srećan. I mi ćemo zbog njega, tako da stežem srce. Uzimam ga za ruku, pričam da je to divno. Ženidba, odlično. Dete, odlično.
Ako već ne mogu njemu, posvetiti više toliko pažnje, i voditi neke samo nama zanimljive razgovore, trudiću se sa tim mali divnim stvorenjem. Želim da ovekovečimo taj svečani trenutak, i želim da nam se ostvari san iz detinjstva...nalik na neka venčanja iz bajki, gde smo sestra i ja u istim haljinama, i smeškamo se držeći iste bukete.. :)
