cupkokolinove price

На овај дан, пре 14 година, први пут сам рекла јавно своје мишљење. На овај дан, први пут у свом животу, супротставила сам се најјачем дечаку у одељењу, физички. На овај дан моја ружа за учетељицу је била поломљена и ја сам се рашчупана, уплакана, и крвавих и изгребаних колена борила са дечаком који је учинио тај злочин. На овај дан, научила сам да се борим за себе. На овај дан, иако нисам хард кор феминисткиња, научила сам се речју равноправност, смирење и опроштај. На овај дан научила сам да сносим одговорност и последице за своје поступке. На овај дан, научила сам да кажем НЕ. На овај дан, научила сам да је у реду не бити љубазан према људима који то не заслужују, да је у реду немати љубазан осмех на лицу 24 сата, да је у реду не климати главом ако се не слажеш са туђим мишљењем, да је у реду погрешити, да је у реду што нисам савршена, да је у реду што сам другачија, да је у реду рећи ''Извини. Опрости. Жао ми је. Хвала.''
И зато га славим. Сама, у своја четири зида. Славим га гласно. Славим у своје име. Славим храброст. Славим мир. Славим што сам жена. Славим у име свих жена које су живеле другачије. Славим, не да бих пркосила, већ да бих подстакла. Славим јер полако схватам све и зато што ћу тек кроз пар година схватити да нека моја схватања и нису баш била паметна а и мудра, и што ћу тад исто мислити да сам све схватила. Славим, јер сам научила да је у реду славити.

Знате, госпођице, ја волим да долазим на ово место, и долазим често, а одлазим ретко. Баш ретко, кад се смрачи, онако, кад видим да су се баш сви удобно сместили и поздравили, е тад ја..ја тад лагано, пешака кренем и ја својој кући.
-А путујете често, је л' да? Зато сте често ту? 
Ма не, госпођице, ја сасвим не путујем често. Ја сам само често овде гост, онај непозван и непланиран. Ја овде дођем сама, и седим и чекам.
-Па кога чекате, мора да Вам баш често долазе гости, дивна сте домаћица кад их чак на аутобуској дочекујете. 
Хм, не госпођице, ни гости ми не долазе тако често, некад нема ко, а некад нема како. Него, ја овде волим доћи. Волим гледати праве искрене дочеке и испраћаје. Праве сузе и искрене ''Волим те''. Волим гледати срећу мајке која свога сина јединца дочекује из војске, и плачем заједно са двоје младих које се растају и које деле километри. 
Знате, овде видите или много доброте или много несреће. Овде, овај перон, има најлепше приче, и најтужније растанке. Овде реченице су кратке, али значајније од било ког романа или драме. Оне дотакну срце, и узбуркају биће. 
Овде се дешавају чуда, гладни буду нахрањени, неиспавани добију мало сна. Спрече се одласци вољених, а можда и створе неке  нове приче. Пишу се романи, сценарији или дају бакшиши конобару који ради две смене. Кажу се речи ''Добар дан!'' и ''Хвала'' људима на шалтеру а да их чак и не познајеш.
А ја тако, само седим, овде на перону, и чекам некога. Неког, ваљда ко и мене чека. А чекање зна да буде дуго, али мора бити стрпљиво. Мора се чекати са пажњом, али пратећи стање унутрашњег бића. Јер ако биће каже да треба да одеш, онда тад и треба отићи ал ако каже, ''та остани чекај још мало''..онда остани, јер шта ти знаш боље од свога бића. Можда ја некоме уливам овде сигурност а можда неко мисли да сам и луда кад машем и испраћам оне које нема ко да испрати на пут. Али ја знам да сам жива, док постоји овај перон..док постоји неко, можда сада мени непознат али једног дана сасвим знан. Ја постојим док ови голубови овде лете на парче испале кифле, док се чује звук точкова нечијег кофера, звук перонских новчића у рукама чувара, док се подиже и спушта ова рампа, док год има неко негде да оде, док ето траје и ова наша прича,мој монолог или моја исповест ..ја постојим.
Хајдете и Ви, стигао Вам је аутобус. Ајде чекам ја да се сместите, и да Вам машем, па ћу и ја полако. Ето, већ је пао и мрак...

Noćas, majko, mi samo ti nedostaješ. Jedna tvoja reč, jedan tvoj poljubac, jedan tvoj dodir, zagrljaj bi mi večeras pomogli. Da kao onda, kad sam imala dve, zarijem svoje prste u tvoju kosu, i privijem svoje lice uz tvoje, onda se odaljim da te bolje pogledam i zapamtim, pa se zagledam u tvoju rupicu na bradi, u tvoje tanke obrve i tužne oči, pa te udahnem da zapamtim miris tvog parfema i tvoje kože. 
Noćas mi treba taj miris sigurnosti, te oči za koje znam da me vole, te reči za koje sam sigurna da su najiskrenije, i ti zagrljaji najtopliji, da me zagreju u ovoj hladnoći. 
Kakve nas to dve države večeras razdvajaju, koliko ono beše hiljada kilometara? Koliko ono dana i noći, još? Koliko tuđih želja, ciljeva i mogućnosti? Koliko stranih zvezda padalica? Koliko različitih galaksija?
Teško je biti u ovoj državi bez tebe. Nepodnošljivo je koračati ulicama, nepoznatim tvojim stopama. Grozno je čekati određeno vreme samo da ti čujem glas, ili primim tvoju poruku. Ali izdržavam. Pred kamerom se pravim jaka, srećna, da tebi ne bude teško. Tada upijam sve tvoje pokrete i reči, koje kasnije premotavam u glavi, krišom te slikam dok mi pričaš svoja razmišljanja i procene, pamtim svaki stih tvoje pesme koju mi čitaš. Znam sve tvoje korake napamet. I brojim dane. To je sada moja mala navika. Svaki dan prekrižim crvenim markerom. I svaki dan sam bliža tebi. 
Volim te.

Kada kažeš nekome lepe reči, potrudi se da one budu iz srca, vidi da budu istinite, da se od njih ta osoba oseti dobro u svojoj koži, da zna da vredi, bar za tebe.
Kad pogledaš nekoga, gledaj ga stvarno, ti, svojim očima, onako kao da želiš da vidiš ono najbolje u njemu, kao da tražiš mrvicu dobrote, kao kad tražiš mir, ili oproštaj. Reci mu očima da ga voliš, iako ga prvi put vidiš, reci da je divan, i da baš i svačije oči kao i tvoje mogu videti njegovu dobrotu.
Kada dotakneš nekoga, slučajno u prolazu, učini da taj dodir bude prijatan, da se o tome razmišlja ceo dan, da ta osoba oseti sve tvoje emocije u tom trenutku, da zna da su slučajni dodiri najlepši dodiri na svetu, neizvesno lepi.
Kada zavoliš nekoga, zavoli ga namerno, zavoli ga baš zbog svih njegovih mana, zagrli te mane tako jako da skoro postanu vrline, negde na granici, i divi im se, jer ne znaš koliko ćeš samo vremena imati za to, dok one ne nestanu i odu nekoj drugoj osobi u zagrljaj.
I nemoj da voliš sebično, nego voli širokog srca. Voli sve ljude ovog sveta. I ovog pekara što ti svako jutro mesi hleb, i ovu prodavačicu što ti ne vraća kusur od 5dinara, i ovog malog ciganina, što crvenih obraza još od jutros prosi, i ovu baku što sedi na Tašu, i ovog skitnicu što spava na klupi, i ove bogate klince što misle da je novac sve, i uticajni roditelji, a nije. Voli i sve sučajne i namerne prolaznike, jer samo tako možeš voleti i sebe, samo tako sebe možeš spoznati, samo tako možeš biti čovek.

U ovom životu, koji brzo prolazi a nekad i stoji nepomično, želim mnogo da živim. Da, da živim a ne da gledam kako ovaj tračak mladih godina prolazi pored mene. A nekad nemam dovoljno hrabrosti za život. Nekada ne smem da preuzmem odgovornost za svoje postupke pa ostajem pasivna, jer smatram da je bolje tako. Ne napuštam svoju zonu komfora, a drugima govorima kako to moraju da čine. 
Mnogi mi kažu da sam im motivacija, da sam legendarna i da me obožavaju. Kažu da sam postigla velike rezultate, i da su ponosni na mene. A zašto onda ja sama nisam ponosna na sebe? Valjda postoji to nešto u nama ljudima, prokleto, što nas tera da stalno napredujemo a ne radujemo se trenutnim malim uspesima, i onda nas isto to, malo zlo prokletstva, poklopi na kraju života, i žalimo za trenucima radosti koje smo mogli imati ali smo ih izbegli. Bili smo uplašeni. 
Da li ću žaliti za nečim? 
Za milion neizgovorenih reči, za hiljadama propuštenih zagrljaja, za stotinama izgubljenih trenutaka mira, za desetinama poljubaca i dodira, za nekoliko dragih ljudi kojima nisam uspela posvetiti dovoljno pažnje, za jednom osobom na koju nisam bila ponosna kad sam trebala, na sebe. 
Zato, želim promeniti svet, svoj svet, dok još mogu. Dok još u meni tinja ova mladost dvadeset i neke. Želim biti svesna i ovog trenutka, i onog posle ovog, i onog sutra. Želim da se smejem, i volim, i da želim. 

Gde si sad ti, i koga sad čekaš u ovoj ledenoj noći,
kad magla se spušta među dva mosta?
Ne znam da li ću i večeras moći,
da sklopim oči znajući šta među nama osta.

Da li i ona ima crveni kaput,
koji može zagrajti ruke tvoje?
I zašto po ko zna koji put
premotavam reči svoje?

Zašto je greška samo moja,
što me ne voliš više?
Kad su to veče usta tvoja
izgovorila te reči mnogo tiše.

Stegnem srce i krenem dalje,
mozak okupiram ćutanjem.
Al' mi se ćutanje prekine pitanjem
gde bih sad bila, da l' sa tobom
il' bih opet sama šetala, da je tišina
tada, bila kao prašina,
prolazna. 

Šta god da je odgovor,
stavljam svoje karte na sto
i prihvatam tvoj dogovor,
da zaboravim trenutaka roj.

Дуго сам размишљала о људима. Свакодневно си окружен њима а не можеш да их докучиш. И сам си човек, а опет не знаш шта човек жели од живота. Шта га чини срећним, који је његов разлог постојања, и да ли он стварно сам пише своју причу или је она одавно негде записана?

Кад сам била мала радо сам слушала стричеве савете, и он ме увек учио да људе делим на добре и лоше. Али с годинама сам сама направила своју поделу, постоје добри и несрећни. Лоши, не.

Била сам због тога критикована, осуђивана, и исмејана. Али, не, нисам ја наивна. Ајде сад стварно. Да ли сте видели неку бебу да је зла, да једноставно кад је ставите у крило она почне да вас вређа, прострели вас погледом од ког вам буде прилично непријатно, вређа вашу интелигенцију? Хм, не? НИКО није рођен зао, али разноразне несреће и окружење, утицај, моћ и још хиљаду фактора против којих се боримо свакодневно нас један по један лагано гасе. Неко је јача особа психички, па не посустане пред изазовима а неко их схвати сувише лично. Е тада, купи те мале неуспехе полако. Његова врећица неуспеха постаје све већа и пунија. Гледа друге, чије су врећице толико мале да се скоро и не виде. И завиди им. Жели такву врећицу. Жели рестарт ал никако да притисне то дугме. Него скупља. Пакује. Онда кад види да жеља једноствано није довољна, крене да отима врећице мислећи да ће тако бити срећан, а онда схвати да опет остаје сам у гомили туђих врећица.

Тај наш несрећник очајно жели срећу. Много пута, скупљајући те врећице био је потчињен и за њега је једина срећа НАДМОЋ. И тај несрећник ће те зато ставити на разна искушења, бацити те у области у које се не разумеш, навешће те на свој пут, довести до свог нивоа тј фазе живота, увалити те да седиш у туђим врећицама које је он скупио и ту ће те потући. Мудро, ха? И видиш, он није зао. Само је много, много, много несрећан. И у том тренутку ће осетити велики адреналин, убрзан рад срца и то ће поистоветити са срећом, али тек касније, кад опет остане сам видеће да то уопште и није срећа. Ко зна да ли ће је икада осетити? 

Срећем такве људе, и често им радо поклоним "лажну срећу". Неки због тога кажу да сам наивна. Али ако то радиш свесно, да ли си стварно наиван или само изнад њих? Не плашим их се, али им се и не супротсављам ако не морам. Јер зашто нарушавати свој душевни мир? Зашто се отимати око врећице кад сасвим могу да дишем и без ње? И ако данас знам да сам бар једног несрећника на минут усрећила, бићу задовољна.

А мени за срећу потребно је мало. Баш ово сунце, што се пробија кроз маглу. И мирис кафе. Диван дан.  

Novi dan.....srecna gledam gore,da ga pozdravim ,namignem i zahvalim sto me toliko voli i sto svako jutro mi u ruke stavlja dar, jos jedan novi pocetak....pa mu kazem....

Zao mi je,za sve nepromisljene reci.
Zao mi je,za sve pogresne korake.
Zao mi je,za sve trenutke slabosti.
Zao mi je ,ako sam te povredila. 
Oprosti, ako sam ti bilo kad nesvesno ili svesno pogresila.
Oprosti,ako sam ti nekad u tugu i muku, zamerila.
Oprosti,ako sam tvoje poverenje izneverila.
Volim te,bezuslovno.
Volim te,jer me volis.
Volim te,jer si jedini.
Volim te ,jer me stitis,vodis,sto me drzis za ruku i u dobru i u zlu,sto mi ne das da klonem,sto mi dajes snagu i kad nemam je vise,sto mi verujes,sto me drzis ispravljenu i kad bi na koljena pala,sto mi brises suze i stavljas mi osmeh na lice,volim te ,sto me nikad nisi napustio u zivotu. 
Hvala, sto si me probudio i ovo jutro.
Hvala, sto si mi opet dao sansu da jos jednom pocnem iz pocetka .
Hvala ,sto si uvek tu ,da se naslonim na tebe.
Hvala, za sve sto si mi dao i sto ces mi dati,Hvala za sve sto nisi mi dao i sto neces mi dati.
Hvala, ti za zdravlje,za ljubav ,za srecu,za decu,porodicu,prijatelje ,neprijatelje,za hranu,krov nad glavom,posao....Hvala,Hvala,Hvala za sve moje, sto si mi dao na dar.......Žao mi je,Oprosti mi, Volim te, 
Hvala ti…

-Divan tekst jedne divne žene. (Kopirano sa  https://www.facebook.com/groups/184615838327845/?fref=ts ) Hvala ti Blaženka! :)

Miris letnje kiše, ispunio je ovu polumračnu sobu, sećanjima na tebe. Gde si sada, i da li je tamo bolje? Osetim te, ponekad, tvoje prisustvo, ali me brzo svakodnevica odgura od misli, od želje, od ljubavi, i sećanja. Ja sam bolje. Tako kažem, a ono u sebi, osećanje, nosim ponosno. Niko to ne zna, niko to ne vidi. Ja kažem, i oni veruju. A iza tih reči, krije se mnoštvo suza, polja samoće, drveća nade. 

Nekad pomislim, zašto nisam ptica? Da odletim daleko od ovog mesta. Ono me drži u prošlosti. Ti ne. Ili mislim da ne.

Kako i kada prestati nekoga voleti? Kad ti se neko uvuče duboko pod kožu, uzdigne te visoko, među planine, popenje te na vrh sveta, dodeli ti veliku pozornicu, i tamo te ostavi. Samog, razgoljenog. Da te svi vide, a niko te ne vidi. Da si tu, svima na dohvat ruke, a niko ti ne može pružiti ruku i spasiti te visine. A ti se bojiš. I hladno je. I duva neka oluja. I kiša pada. I koža te peče, od tih prokletih velikih kapi. Ali moraš sam, sasvim sam da se vratiš kući. Moraš sasvim sam, da legneš u krevet i sam da zaspiš. Moraš sam i da se probudiš, i sam da sanjaš i doručkuješ i popiješ kafu.

Samo tako, kad si sam i svestan svog prisustva, onda, onda kažu da će biti bolje. A ti, ti ćeš svako jutro čekati sklupčan na krevetu, pod mesečinom, i dugo ćeš pitati nebo, da li je sada dobro? I da li je ovo osećanje, ono što je normalno, i što svi ljudi nose u svojim dušama?

I jednog dana, opet ta prokleta kiša, vratiće ovo sećanje.

I svake godine, i svake. 

Kad odlučiš da odeš,

ne zatvaraj vrata za sobom

već ih pritvori, sasvim dovoljno pritvori

da ona može da se nada,

tvom povratku.

Kad odlučiš da odeš

zauvek,

nikako joj ne reci da je voliš,

i da nije u pitanju neko treći, i ne reci

da je problem u tebi, i da vas nešto a ne neko

sprečava u ljubavi,

jer tako srušićeš njen svet,

već je naljuti, dobro naljuti rečima da je ne voliš više,

i da prestane da se nada.

I tada, znaj, da učinio si dobru stvar

jer nadaće se ona još godinu, dve,

al' kad te sretne s dečakom malim,

biće srećna što joj ne reče da je voliš

biće srećna što si našao nekog,

ko će zauvek da te voli. 

Ako odlučiš mene da čekaš

sedi u noći i posmatraj nebo,

čekaj da zvezdu padalicu vidiš,

jer to je isto kao da čekaš nekog.

Ako pokušaš da me čekaš,

ti ćeš shvatiti koliko sekunde

zapravo traju, i da se skazaljke na satu

pomeraju samo kad ne gledamo u njih.

Kad kažeš da ćeš mene da čekaš,

ti počni već tog momenta da čekaš

jer čekanje ume biti prevrtljivo

pa možeš i zaboraviti da nekog čekaš.

Ja ti neću obećati da ćeš me sačekati

al' ti budi uporan u čekanju,

jer ako čekaš da čuješ cvrčka kako u travi peva

ti ćeš cvrčka jednom i čuti. 

 

Biće nam bolje kad uložimo bar desetinu energije u sve što radimo, kao što su naši stari.

Biće bolje, onda kada krenem nasmejana i čila, po kišnom prolećnom danu.

Biće bolje, onda kad ne poželim da uvredim nekoga iako je on to meni učinio.

Biće bolje, kad prestanem da brojim sate na poslu, do odlaska kući.

Biće bolje, kad shvatimo da smo isuviše razmaženi i lenji.

Biće bolje, kad se podmladim, jer sam isuviše mlada ostarila u duši.

Biće bolje, kad prestanemo kukati.

Biće bolje, kad ujutru u 6 izađem iz stana s pesmom na usnama.

Biće bolje,kad se osmehnem i dozvolim čoveku da mi opere šajbu iako znam da će je umuzgaviti, i platim mu za to.

Biće bolje, kad sa decom koja prose na ulici odigram ''Ringe, ringe, raja..''.

Biće bolje, kad odlučim da imam vremena da odem na trčanje.

Biće bolje, kad saslušam svoju baku koja me danas zove treći put sa istom pričom, jer znam da je usamljena.

Biće bolje, kad prestanem da koristim rečenicu nemam vremena.

Biće bolje, kad ja to odlučim. 

Što sada, ovog trenutka ne bi bilo bolje? 

Pogledaj nekad u taj prozor, ne iz želje već iz sažaljenja,

jer jedna mlada žena, čeka tvoj bezazlen pogled.

Ako ikad pored nje prođeš, slučajno, sasvim slučajno, u prolazu

dodirni joj kraj kaputa, i ona će biti srećna.

Kada ne vidiš tu mladu damu, a nikad je nećeš videti,

nasmeši joj se od srca, a osmeh njoj ne mora biti upućen, i ona će biti srećna.

I kad budeš ljut na ceo svet, i kad odeš sasvim daleko, daleko da pomisliš da si sam,

ona će biti tu, u prikrajku, čekaće da ti bude bolje, i zbog tolike blizine, ona će biti srećna.

I nemoj da se ljutiš na nju što si joj ti sve, dopusti joj bar snove,

i ona će biti srećna.

Želim da ti kažem, ono, što nikome nisam rekla.

Dugo već smišljam taj razgovor, kako ću da držim ruke, kako ću da te pogledam, kako ću izgledati. Možda ću obući najsvečaniju haljinu, koju imam. Možda ću se našminkati najlepše što umem. Taj dan biću ljubazna prema svima. Taj dan, biću najbolja što umem da budem. Taj dan, spremiću sebi lep doručak, popiću jutarnju kafu u tišini i miru. Obući ću svoje odelo, i krenuti prema tebi iako ne znam gde si. Naći ćemo se u parku, iako ti ne znaš da tamo treba da se sretnemo. Al ja, kad te budem videla opet ću zaboraviti svoj monolog, dugo vežbani ispred ogledala. Neću se sećati ni jedne smišljene reči, više. Ćutaću i pažljivo slušati šta mi govoriš. Čuću i crvkute ptica, i cvrčka u travi, i mrava kako nosi neku mrvu ali svoje misli više ne. Ja ću i zaboraviti da sam ti htela nešto reći. A onda, u polusnu, kad budem sama u svom stanu, ja ću se setiti svih neizrečenih stvari, ja ću se u potpunosti setiti svog govora, i opet ću obećati, sebi, da ćeš ga sutradan čuti.

Ustajem, spremam doručak, pijem kafu u tišini...imam li svečanu haljinu? Trebalo bi da se nađem sa tobom..

Dajem ti sve, jer ja sam onaj koji pruža

dajem ti izbor, jer i ja sam prinuđen da biram.

Biraj, ili budi biran možda to i nije više tvoj izbor.

Voli me, i to ti nudim, jer ja nemam tu ponudu.

Tražim, da budem nađen, da me nađeš.

Želim da to uradim sad, a ustvari samo ležim i umirem

Da li nešto pokušavaš da mi kažeš očima,

bolje pokušaj..jer ja samo ležim sada ovde, i umirem.

Tražim tovj pogled, da mi svet bude objašnjen, ali

ono što pronalazim me isuviše plaši.

Toliko istine bez reči, rečene okretom..

ovo je tvoja šansa, dajem ti sve..

Reci mi šta želiš, ja sam opraštač.

I u jednom dodiru ću shvatiti da sam ja taj koji se pretvara..