cupkokolinove price

09 ФÐ, 2016

Уторак, 9.2.2016

— Аутор cupkokolin @ 18:29
Знате, госпођице, ја волим да долазим на ово место, и долазим често, а одлазим ретко. Баш ретко, кад се смрачи, онако, кад видим да су се баш сви удобно сместили и поздравили, е тад ја..ја тад лагано, пешака кренем и ја својој кући.
-А путујете често, је л' да? Зато сте често ту? 
Ма не, госпођице, ја сасвим не путујем често. Ја сам само често овде гост, онај непозван и непланиран. Ја овде дођем сама, и седим и чекам.
-Па кога чекате, мора да Вам баш често долазе гости, дивна сте домаћица кад их чак на аутобуској дочекујете. 
Хм, не госпођице, ни гости ми не долазе тако често, некад нема ко, а некад нема како. Него, ја овде волим доћи. Волим гледати праве искрене дочеке и испраћаје. Праве сузе и искрене ''Волим те''. Волим гледати срећу мајке која свога сина јединца дочекује из војске, и плачем заједно са двоје младих које се растају и које деле километри. 
Знате, овде видите или много доброте или много несреће. Овде, овај перон, има најлепше приче, и најтужније растанке. Овде реченице су кратке, али значајније од било ког романа или драме. Оне дотакну срце, и узбуркају биће. 
Овде се дешавају чуда, гладни буду нахрањени, неиспавани добију мало сна. Спрече се одласци вољених, а можда и створе неке  нове приче. Пишу се романи, сценарији или дају бакшиши конобару који ради две смене. Кажу се речи ''Добар дан!'' и ''Хвала'' људима на шалтеру а да их чак и не познајеш.
А ја тако, само седим, овде на перону, и чекам некога. Неког, ваљда ко и мене чека. А чекање зна да буде дуго, али мора бити стрпљиво. Мора се чекати са пажњом, али пратећи стање унутрашњег бића. Јер ако биће каже да треба да одеш, онда тад и треба отићи ал ако каже, ''та остани чекај још мало''..онда остани, јер шта ти знаш боље од свога бића. Можда ја некоме уливам овде сигурност а можда неко мисли да сам и луда кад машем и испраћам оне које нема ко да испрати на пут. Али ја знам да сам жива, док постоји овај перон..док постоји неко, можда сада мени непознат али једног дана сасвим знан. Ја постојим док ови голубови овде лете на парче испале кифле, док се чује звук точкова нечијег кофера, звук перонских новчића у рукама чувара, док се подиже и спушта ова рампа, док год има неко негде да оде, док ето траје и ова наша прича,мој монолог или моја исповест ..ја постојим.
Хајдете и Ви, стигао Вам је аутобус. Ајде чекам ја да се сместите, и да Вам машем, па ћу и ја полако. Ето, већ је пао и мрак...

Коментари

  1. Koliko priča možemo ispričati samo ako posmatramo...

    Аутор sanjarenja56 — 10 ФР2016, 09:35

  2. Премного много прича, само ако пажљиво слушамо и посматрамо. Ова прича, инспирисана је једном старицом са аутобуске, са којом сам желела ући у конверзацију али знате већ кад околности то не допусте, и баш овако сам замислила њену причу. Јер ето сама је дошла, мало поседела и сама и отишла. Ето, неки људи никад неће ни сазнати шта су у нама произвели. :)

    Аутор cupkokolin — 10 ФР2016, 12:09

  3. lepo, puno sete i nade. Sviđa mi se, baš!

    Аутор pitija — 11 ФР2016, 16:03


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме