cupkokolinove price

Zašto taj jedan, deo naš, ne može biti samo naš?

Taj za kim, mi tragamo ceo život...posvećujemo mu 100% naše pažnje, okrene se od nas tako lako. Da li mu je samo lako, ili se pretvara..?

Zašto kada odlučimo zaboraviti nekog, drugi nam uporno o njemu pričaju, da li se to zove iskušenje? Kako se izboriti sa tim, ja se borim osmehom...da li to u ljudima izaziva još veću potrebu da ga pominju, misleći da mi prija?

Pokušala sam i sa skretanjem na drugu temu, ali to izaziva sumnju, da prema njemu nešto osećam...da li osećam? 

Svaki put kad se sretnemo, ima tu nečega, samo ne možemo da definišemo. Da li je to ona draženost, simpatisanje, zaljubljenost, ljubav ili jednostavno navika?

Ili, ipak onaj deo ega, da kad nešto izgubiš..tek tada ti postane slatko, i potrebno..? Ali jednostavno nedostupno. Ego..., mrzim ga.

Šta ti je to život....

Sećam se, bili smo još deca...igrali se bezbrižno kod bake na terasi, pravili kosu, drvenim lutkama, od trave...a sada.

Kao odrasli ljudi, završili fakultete, sedimo isto svi na toj staroj terasi. Baka je tu, deke više nema...u fizičkom obliku. Ali ne, sada ne pravimo lutke, sada vodimo čak i neke ozbiljne teme. O svadbi, da svadbi...to je konačno.

Nije mi svejedno, ne udajem se ja..ali to radi jedan član moga klana. Osećam, to će nas razdvojiti. Koliko god pričali da neće, svi znamo istinu.

Zato se smeškamo, svi. Niko neće da izgovori tu prokletu rečenicu...jer znamo, da će taj naš jedan član biti srećan. I mi ćemo zbog njega, tako da stežem srce. Uzimam ga za ruku, pričam da je to divno. Ženidba, odlično. Dete, odlično.

Ako već ne mogu njemu, posvetiti više toliko pažnje, i voditi neke samo nama zanimljive razgovore, trudiću se sa tim mali divnim stvorenjem. Želim da ovekovečimo taj svečani trenutak, i želim da nam se ostvari san iz detinjstva...nalik na neka venčanja iz bajki, gde smo sestra i ja u istim haljinama, i smeškamo se držeći iste bukete.. :)