Čuvaj ga Beograde..
Prošlo je već dve godine, ja i dalje na dlanovima imam osećaj stiska tvoje ruke. Čudno je to. To mi je, verovatno, tada malo značilo. A sada bih više nego išta želela, makar držanje za ruku.
Kako dvoje ljudi postanu stranci, preko noći? Da li je prošla samo noć, ne? Nešto mi kaže, da je to mnogo duže. Sva ta čekanja, na poziv, poruku..postala su moja rutina. Poput duha, uvuklo se u moje vene, moju svest, kao kakva navika. Kao kad svako jutro kad ustaneš, umiješ se i opereš zube.
Već danima, ili godinama, više se i ne sećam..koračam u snu, u zabludi. Zamišljam našu zajedničku budućnost, upoređujući je sa prošlošću. Onda mi ponos kaže dosta. Pokušam da te nazovem, ali ego i tada reaguje. Taj inat, pokreće me, gubim te, ne razmišljam više.
Eto, samo kao sad, ponekad, razmislim šta smo sve mogli imati, a nećemo. Možda jednog dana, opet, a možda nikad. Jer, reče neko: ''Ne vraćaj se prošlosti jer ništa novo nema da ti pokaže...''
Додај коментар |
0 Трекбекови
