cupkokolinove price

Želela je promeniti svoju okolinu, ali kažu da ako želiš promeniti svet prvo pođi od sebe. To je i učinila. Posvetila je 100% sebe svojoj deci, koja su joj na tome beskrajno zahvalna. Posvetila se i drugima isto toliko. Pokušala je promeniti svoje poglede na svet, svoju komunikaciju sa drugim ljudima, sa svojim komšijama. Oprostila svim ljudima što su je godinama omalovažavali, psovali, i činili je nesrećnom. Oprostila svojim roditeljima, što su je mladu ostavili samu da se bori sa životnim problemima. Oprostila celom svetu na surovostima, zahvaljujući se što je živa, i što ima samo njih tri.

Odlučila je i druge učiniti srećne, pokazati im da ovaj život nije tako crn, a ni siv. Da je potpuno žut. Da ima mesta za sve nas, da smo svi mi vredni pažnje, ljubavi, novca, posla. Želela je prvenstveno pomoći deci, jer oni zavise od drugih. Tako je odlučila napraviti jednu zadrugu, u kojoj deca neće plaćati članarine, a radiće, sticaće radne navike i za to će biti plaćeni. Bila je srećna. Legala je u 2, a ustajala je u 5. Nije je bilo briga, znala je da drugima čini dobro, takođe i sebi i svojoj porodici. Nije želela ni priznanja, ni zahvalnost. Samo da vidi sreću kod drugih.

Ali šta se ispostavilo? Da druge nije briga. Zašto bi poštovali jednu samohranu majku, jednog privatnika...ženu. Pff. Drugi su pokušali baciti je na dno, ona nije odustala, i pored toga slala im je ljubav, i zahvalnost. Pričala je "Nisam ja Bog, da sudim." Ni to nije bilo dovoljno. Počeli su joj pretiti, ucenjivati je. Ali, ništa nju sad ne može sprečiti. Predugo ona već korača ovim gradom, i ovom zemljom. Zna da je ovo samo izazov da se ispita njena volja i želja za uspehom. Neće ima pričiniti i to zadovoljstvo, jer ona nastavlja dalje. Hvala vam svi mladi građani ovog grada, svi ministri, političari, i vlasti..da nije vas, jedna mala žena nikad se ne bi usudila da postane ono što je sada. 

Zašto taj jedan, deo naš, ne može biti samo naš?

Taj za kim, mi tragamo ceo život...posvećujemo mu 100% naše pažnje, okrene se od nas tako lako. Da li mu je samo lako, ili se pretvara..?

Zašto kada odlučimo zaboraviti nekog, drugi nam uporno o njemu pričaju, da li se to zove iskušenje? Kako se izboriti sa tim, ja se borim osmehom...da li to u ljudima izaziva još veću potrebu da ga pominju, misleći da mi prija?

Pokušala sam i sa skretanjem na drugu temu, ali to izaziva sumnju, da prema njemu nešto osećam...da li osećam? 

Svaki put kad se sretnemo, ima tu nečega, samo ne možemo da definišemo. Da li je to ona draženost, simpatisanje, zaljubljenost, ljubav ili jednostavno navika?

Ili, ipak onaj deo ega, da kad nešto izgubiš..tek tada ti postane slatko, i potrebno..? Ali jednostavno nedostupno. Ego..., mrzim ga.

Šta ti je to život....

Sećam se, bili smo još deca...igrali se bezbrižno kod bake na terasi, pravili kosu, drvenim lutkama, od trave...a sada.

Kao odrasli ljudi, završili fakultete, sedimo isto svi na toj staroj terasi. Baka je tu, deke više nema...u fizičkom obliku. Ali ne, sada ne pravimo lutke, sada vodimo čak i neke ozbiljne teme. O svadbi, da svadbi...to je konačno.

Nije mi svejedno, ne udajem se ja..ali to radi jedan član moga klana. Osećam, to će nas razdvojiti. Koliko god pričali da neće, svi znamo istinu.

Zato se smeškamo, svi. Niko neće da izgovori tu prokletu rečenicu...jer znamo, da će taj naš jedan član biti srećan. I mi ćemo zbog njega, tako da stežem srce. Uzimam ga za ruku, pričam da je to divno. Ženidba, odlično. Dete, odlično.

Ako već ne mogu njemu, posvetiti više toliko pažnje, i voditi neke samo nama zanimljive razgovore, trudiću se sa tim mali divnim stvorenjem. Želim da ovekovečimo taj svečani trenutak, i želim da nam se ostvari san iz detinjstva...nalik na neka venčanja iz bajki, gde smo sestra i ja u istim haljinama, i smeškamo se držeći iste bukete.. :)