Старац са белом брадом
Стојим у аутобусу.
Стојим већ сат времена, већ ме и колено боли од стајања и рука ми је утрнула од држања за седиште једне старице.
Стојим на средини, онако сама.
Мајстор вози споро, али баш некако несигурно. Сви се тресемо и једва у седиштима остају и ови који седе а камоли ја, која овог дана место немам.
Незадовољна сам, и мрзовољна. Празна ми је и батерија на телефону, осуђена сам на слушање рада мотора овох старог модела аутобуса који ме враћа у наш велеград. И баш на слому мојих живаца, аутобус се зауставља, отвара задња врата, свеж ваздух ме облама и ја поново дишем.
Улази старац. Просјак је. Има дугачку белу браду, један искрзани качкет, једну штаку, торбу и дукс у руци. И ту његова прича почиње. Преклињем себе шта сам све у том моменту помислила и пожелела, али кад бих могла поновити овај дан, баш би исто овако изгледао.
Старцу један човек уступи место. А други који је седео поред, одмах устаде. Би ми жао, па ако је просјак и ако чак и смрди и прљав је, испоштуј га као човека и не осуђуј његов пут који му је Он поверио, као свом Ратнику.
Старац се зачуди, те из своје торбице извади неких 200 динара и рече човеку који му уступио место: "Узми ово, ово је за доброту, ово је из захвалности, што још има негде у нама човека."
Човек уз пристојан осмешак одби ове "паре доброте". И ту наш загонетни старац поче причу, која се сезала од историје његовога рођења до његовог школовања, одрастања и оснивања породице, стицање пријатеља и заљубљивање у живот. Спарност и рад мотора онемогућише да сви чујемо све детаље ал смо их већ и могли наслутити.
"Ја ето, на рампи сам већ 15 година. Просим. И ту ћу остати до краја свог живота. Ту човек свашта види и научи. Упозна живот ближе него други неко. Упозна све границе човека. И сва његова лица. Упозна и моћ, уствари немоћ новца. А зашто вам то кажем? Ево, било је то пре неких 11 година, кад сам имао 61. Питам ја свог пријатеља Мила: " Је л' Миле, ако би ти било понуђено да до краја живота живиш у највећем богатству да имаш све што један човек може да пожели, или пак да одеш у Рај крај Господа и имаш тамо свој вечни живот, шта би изабрао? Ћутао је мој Миле, али није му дуго требало да да свој одговор. "Изабрао бих Рај и вечни живот крај Господа." рече Миле, а ја се озари јер и ја бих то исто изабрао. А ви моји путници, који је ваш избор. "
Тад се и заустави аутобус, моја станица, и ја уместо радости због коначног доласка до одредишта и напуштања загушљивог аутобуса осетих тугу, што до краја нећу чути беседу овог мудрог човека.
Стојим већ сат времена, већ ме и колено боли од стајања и рука ми је утрнула од држања за седиште једне старице.
Стојим на средини, онако сама.
Мајстор вози споро, али баш некако несигурно. Сви се тресемо и једва у седиштима остају и ови који седе а камоли ја, која овог дана место немам.
Незадовољна сам, и мрзовољна. Празна ми је и батерија на телефону, осуђена сам на слушање рада мотора овох старог модела аутобуса који ме враћа у наш велеград. И баш на слому мојих живаца, аутобус се зауставља, отвара задња врата, свеж ваздух ме облама и ја поново дишем.
Улази старац. Просјак је. Има дугачку белу браду, један искрзани качкет, једну штаку, торбу и дукс у руци. И ту његова прича почиње. Преклињем себе шта сам све у том моменту помислила и пожелела, али кад бих могла поновити овај дан, баш би исто овако изгледао.
Старцу један човек уступи место. А други који је седео поред, одмах устаде. Би ми жао, па ако је просјак и ако чак и смрди и прљав је, испоштуј га као човека и не осуђуј његов пут који му је Он поверио, као свом Ратнику.
Старац се зачуди, те из своје торбице извади неких 200 динара и рече човеку који му уступио место: "Узми ово, ово је за доброту, ово је из захвалности, што још има негде у нама човека."
Човек уз пристојан осмешак одби ове "паре доброте". И ту наш загонетни старац поче причу, која се сезала од историје његовога рођења до његовог школовања, одрастања и оснивања породице, стицање пријатеља и заљубљивање у живот. Спарност и рад мотора онемогућише да сви чујемо све детаље ал смо их већ и могли наслутити.
"Ја ето, на рампи сам већ 15 година. Просим. И ту ћу остати до краја свог живота. Ту човек свашта види и научи. Упозна живот ближе него други неко. Упозна све границе човека. И сва његова лица. Упозна и моћ, уствари немоћ новца. А зашто вам то кажем? Ево, било је то пре неких 11 година, кад сам имао 61. Питам ја свог пријатеља Мила: " Је л' Миле, ако би ти било понуђено да до краја живота живиш у највећем богатству да имаш све што један човек може да пожели, или пак да одеш у Рај крај Господа и имаш тамо свој вечни живот, шта би изабрао? Ћутао је мој Миле, али није му дуго требало да да свој одговор. "Изабрао бих Рај и вечни живот крај Господа." рече Миле, а ја се озари јер и ја бих то исто изабрао. А ви моји путници, који је ваш избор. "
Тад се и заустави аутобус, моја станица, и ја уместо радости због коначног доласка до одредишта и напуштања загушљивог аутобуса осетих тугу, што до краја нећу чути беседу овог мудрог човека.
3 Коментари |
0 Трекбекови
