cupkokolinove price

Evo me u našem roditeljskom domu. Sedim na terasi i pijem kafu. Da li i vi sada osećate miris kiše koja pada po tek pokošenoj travi? Da li vam nedostaje ova naša terasa okružena maminim biljkama, i ružom puzavicom koja je grli? Gde ste sad vi, i kojim to ulicama sada vi koračate? Da li je i kod vas osvanulo podne, pod ovim istim beskrajnim nebom, koje delimo na različitim stranama sveta?

Falite mi. Ponekad baš mnogo, da me sve unutra boli; osećanje nalik grčenju srčanog mišića. Nekako sve se stegne, nema nekog velikog smisla, obično bude i neki kišni dan, nalik ovom. Onda vas brzo nazovem, i pravim se da je baš sve u redu. Da baš ovo i jeste moj život,mada često se osećam da ga samo glumim..i da sam baš dobra glavna glumica, i da ću ga glumiti još neko vreme a onda će biti sve kao i što je bilo pre ovog filma.

Odem daleko. Baš daleko od svega, od ljudi trenutno poznatih, od novih prijatelja. Izgubim se u malim starinskim ulicama, jer podsećaju na dom. I grlim dobre ljude, jer tako nas je majka učila. Setim se naših prvih izlazaka, dugih kasnih šetnji, prvih momaka, izgubljenih prijateljica. Sećam se i dana, kada smo shvatile koliku sreću imamo, što baš imamo jedna drugu, nas tri musketara, koja će biti zajedno gde god fizički bile. 

I jeste tako. Zajedno smo u svim malim pobedama, i porazima. Osećamo se. Mnogo. U isto vreme jedna drugu nazovemo. U isto vreme kažemo identične rečenice. Baš u pravom trenutku primim poruku podrške od vas. Niste sada ovde, ali to ne znači da niste u meni. A sad samo mogu da sedim na divnoj terasi, da vam šaljem slike ovog našeg malog raja, i nastavim sa svojim svakodnevnim ritualom odbrojavanja dana, do našeg ponovnog susreta.
-10 days left. 

Vi ste sav moj svet.