Наши паралелни и стари ми
Стојимо.
Гледамо се.
Колико је година прошло? Зар је све ово што је остало од двоје луталица, скитница?
Чији смо данас, после толико година? Јесу ли нас пронашли они које смо чекали ноћима испод звезданог неба? Да ли ће нас икада и пронаћи? Да ли су можда баш у оном авиону који пролази изнад наших глава?
Да ли у неком паралелном универзуму, исто постојимо ти и ја? И да ли постојимо заједно? Да ли бар тамо наше руке могу мирно лежати једна на другој? Да ли смо и тамо деца у душама?
Да ли имаш одговор на бар једно питање, јер знаш да сам ја лоша у давању одговора?
Да ли си пронашао неког ко има оволико питања? Да ли си пронашао неког ко се као ти и ја пита чему служи Дежа ви? Да ли си пронашао неког ко размишља шта нам то луцидни снови говоре? Да ли си пронашао неког ко може са тобом да прича а да ниједну реч не изговори? Да ли постоје људи са овим нашим даровима?
Где су?
Годинама после тебе тражим такве сличне.
Годинама после тебе тражим себе.
И не могу да се нађем.