cupkokolinove price

Стојим у аутобусу. 
Стојим већ сат времена, већ ме и колено боли од стајања и рука ми је утрнула од држања за седиште једне старице.
Стојим на средини, онако сама. 
Мајстор вози споро, али баш некако несигурно. Сви се тресемо и једва у седиштима остају и ови који седе а камоли ја, која овог дана место немам. 
Незадовољна сам, и мрзовољна. Празна ми је и батерија на телефону, осуђена сам на слушање рада мотора овох старог модела аутобуса који ме враћа у наш велеград. И баш на слому мојих живаца, аутобус се зауставља, отвара задња врата, свеж ваздух ме облама и ја поново дишем.
Улази старац. Просјак је. Има дугачку белу браду, један искрзани качкет, једну штаку, торбу и дукс у руци. И ту његова прича почиње. Преклињем себе шта сам све у том моменту помислила и пожелела, али кад бих могла поновити овај дан, баш би исто овако изгледао.
Старцу један човек уступи место. А други који је седео поред, одмах устаде. Би ми жао, па ако је просјак и ако чак и смрди и прљав је, испоштуј га као човека и не осуђуј његов пут који му је Он поверио, као свом Ратнику. 
Старац се зачуди, те из своје торбице извади неких 200 динара и рече човеку који му уступио место: "Узми ово, ово је за доброту, ово је из захвалности, што још има негде у нама човека." 
Човек уз пристојан осмешак одби ове "паре доброте". И ту наш загонетни старац поче причу, која се сезала од историје његовога рођења до његовог школовања, одрастања и оснивања породице, стицање пријатеља и заљубљивање у живот. Спарност и рад мотора онемогућише да сви чујемо све детаље ал смо их већ и могли наслутити.
"Ја ето, на рампи сам већ 15 година. Просим. И ту ћу остати до краја свог живота. Ту човек свашта види и научи. Упозна живот ближе него други неко. Упозна све границе човека. И сва његова лица. Упозна и моћ, уствари немоћ новца. А зашто вам то кажем? Ево, било је то пре неких 11 година, кад сам имао 61. Питам ја свог пријатеља Мила: " Је л' Миле, ако би ти било понуђено да до краја живота живиш у највећем богатству да имаш све што један човек може да пожели, или пак да одеш у Рај крај Господа и имаш тамо свој вечни живот, шта би изабрао? Ћутао је мој Миле, али није му дуго требало да да свој одговор. "Изабрао бих Рај и вечни живот крај Господа." рече Миле, а ја се озари јер и ја бих то исто изабрао. А ви моји путници, који је ваш избор. "
Тад се и заустави аутобус, моја станица, и ја уместо радости због коначног доласка до одредишта и напуштања загушљивог аутобуса осетих тугу, што до краја нећу чути беседу овог мудрог човека. 

Стојимо. 

Гледамо се.

Колико је година прошло? Зар је све ово што је остало од двоје луталица, скитница?
Чији смо данас, после толико година? Јесу ли нас пронашли они које смо чекали ноћима испод звезданог неба? Да ли ће нас икада и пронаћи? Да ли су можда баш у оном авиону који пролази изнад наших глава?

Да ли у неком паралелном универзуму, исто постојимо ти и ја? И да ли постојимо заједно? Да ли бар тамо наше руке могу мирно лежати једна на другој? Да ли смо и тамо деца у душама? 

Да ли имаш одговор на бар једно питање, јер знаш да сам ја лоша у давању одговора?

Да ли си пронашао неког ко има оволико питања? Да ли си пронашао неког ко се као ти и ја пита чему служи Дежа ви? Да ли си пронашао неког ко размишља шта нам то луцидни снови говоре? Да ли си пронашао неког ко може са тобом да прича а да ниједну реч не изговори? Да ли постоје људи са овим нашим даровима?

Где су?

Годинама после тебе тражим такве сличне.
Годинама  после тебе тражим себе.
И не могу да се нађем. 

 

Evo me u našem roditeljskom domu. Sedim na terasi i pijem kafu. Da li i vi sada osećate miris kiše koja pada po tek pokošenoj travi? Da li vam nedostaje ova naša terasa okružena maminim biljkama, i ružom puzavicom koja je grli? Gde ste sad vi, i kojim to ulicama sada vi koračate? Da li je i kod vas osvanulo podne, pod ovim istim beskrajnim nebom, koje delimo na različitim stranama sveta?

Falite mi. Ponekad baš mnogo, da me sve unutra boli; osećanje nalik grčenju srčanog mišića. Nekako sve se stegne, nema nekog velikog smisla, obično bude i neki kišni dan, nalik ovom. Onda vas brzo nazovem, i pravim se da je baš sve u redu. Da baš ovo i jeste moj život,mada često se osećam da ga samo glumim..i da sam baš dobra glavna glumica, i da ću ga glumiti još neko vreme a onda će biti sve kao i što je bilo pre ovog filma.

Odem daleko. Baš daleko od svega, od ljudi trenutno poznatih, od novih prijatelja. Izgubim se u malim starinskim ulicama, jer podsećaju na dom. I grlim dobre ljude, jer tako nas je majka učila. Setim se naših prvih izlazaka, dugih kasnih šetnji, prvih momaka, izgubljenih prijateljica. Sećam se i dana, kada smo shvatile koliku sreću imamo, što baš imamo jedna drugu, nas tri musketara, koja će biti zajedno gde god fizički bile. 

I jeste tako. Zajedno smo u svim malim pobedama, i porazima. Osećamo se. Mnogo. U isto vreme jedna drugu nazovemo. U isto vreme kažemo identične rečenice. Baš u pravom trenutku primim poruku podrške od vas. Niste sada ovde, ali to ne znači da niste u meni. A sad samo mogu da sedim na divnoj terasi, da vam šaljem slike ovog našeg malog raja, i nastavim sa svojim svakodnevnim ritualom odbrojavanja dana, do našeg ponovnog susreta.
-10 days left. 

Vi ste sav moj svet.