cupkokolinove price

Kada kažeš nekome lepe reči, potrudi se da one budu iz srca, vidi da budu istinite, da se od njih ta osoba oseti dobro u svojoj koži, da zna da vredi, bar za tebe.
Kad pogledaš nekoga, gledaj ga stvarno, ti, svojim očima, onako kao da želiš da vidiš ono najbolje u njemu, kao da tražiš mrvicu dobrote, kao kad tražiš mir, ili oproštaj. Reci mu očima da ga voliš, iako ga prvi put vidiš, reci da je divan, i da baš i svačije oči kao i tvoje mogu videti njegovu dobrotu.
Kada dotakneš nekoga, slučajno u prolazu, učini da taj dodir bude prijatan, da se o tome razmišlja ceo dan, da ta osoba oseti sve tvoje emocije u tom trenutku, da zna da su slučajni dodiri najlepši dodiri na svetu, neizvesno lepi.
Kada zavoliš nekoga, zavoli ga namerno, zavoli ga baš zbog svih njegovih mana, zagrli te mane tako jako da skoro postanu vrline, negde na granici, i divi im se, jer ne znaš koliko ćeš samo vremena imati za to, dok one ne nestanu i odu nekoj drugoj osobi u zagrljaj.
I nemoj da voliš sebično, nego voli širokog srca. Voli sve ljude ovog sveta. I ovog pekara što ti svako jutro mesi hleb, i ovu prodavačicu što ti ne vraća kusur od 5dinara, i ovog malog ciganina, što crvenih obraza još od jutros prosi, i ovu baku što sedi na Tašu, i ovog skitnicu što spava na klupi, i ove bogate klince što misle da je novac sve, i uticajni roditelji, a nije. Voli i sve sučajne i namerne prolaznike, jer samo tako možeš voleti i sebe, samo tako sebe možeš spoznati, samo tako možeš biti čovek.

U ovom životu, koji brzo prolazi a nekad i stoji nepomično, želim mnogo da živim. Da, da živim a ne da gledam kako ovaj tračak mladih godina prolazi pored mene. A nekad nemam dovoljno hrabrosti za život. Nekada ne smem da preuzmem odgovornost za svoje postupke pa ostajem pasivna, jer smatram da je bolje tako. Ne napuštam svoju zonu komfora, a drugima govorima kako to moraju da čine. 
Mnogi mi kažu da sam im motivacija, da sam legendarna i da me obožavaju. Kažu da sam postigla velike rezultate, i da su ponosni na mene. A zašto onda ja sama nisam ponosna na sebe? Valjda postoji to nešto u nama ljudima, prokleto, što nas tera da stalno napredujemo a ne radujemo se trenutnim malim uspesima, i onda nas isto to, malo zlo prokletstva, poklopi na kraju života, i žalimo za trenucima radosti koje smo mogli imati ali smo ih izbegli. Bili smo uplašeni. 
Da li ću žaliti za nečim? 
Za milion neizgovorenih reči, za hiljadama propuštenih zagrljaja, za stotinama izgubljenih trenutaka mira, za desetinama poljubaca i dodira, za nekoliko dragih ljudi kojima nisam uspela posvetiti dovoljno pažnje, za jednom osobom na koju nisam bila ponosna kad sam trebala, na sebe. 
Zato, želim promeniti svet, svoj svet, dok još mogu. Dok još u meni tinja ova mladost dvadeset i neke. Želim biti svesna i ovog trenutka, i onog posle ovog, i onog sutra. Želim da se smejem, i volim, i da želim.