Život će proći, ali naše reči nikad
U ovom životu, koji brzo prolazi a nekad i stoji nepomično, želim mnogo da živim. Da, da živim a ne da gledam kako ovaj tračak mladih godina prolazi pored mene. A nekad nemam dovoljno hrabrosti za život. Nekada ne smem da preuzmem odgovornost za svoje postupke pa ostajem pasivna, jer smatram da je bolje tako. Ne napuštam svoju zonu komfora, a drugima govorima kako to moraju da čine.
Mnogi mi kažu da sam im motivacija, da sam legendarna i da me obožavaju. Kažu da sam postigla velike rezultate, i da su ponosni na mene. A zašto onda ja sama nisam ponosna na sebe? Valjda postoji to nešto u nama ljudima, prokleto, što nas tera da stalno napredujemo a ne radujemo se trenutnim malim uspesima, i onda nas isto to, malo zlo prokletstva, poklopi na kraju života, i žalimo za trenucima radosti koje smo mogli imati ali smo ih izbegli. Bili smo uplašeni.
Da li ću žaliti za nečim?
Za milion neizgovorenih reči, za hiljadama propuštenih zagrljaja, za stotinama izgubljenih trenutaka mira, za desetinama poljubaca i dodira, za nekoliko dragih ljudi kojima nisam uspela posvetiti dovoljno pažnje, za jednom osobom na koju nisam bila ponosna kad sam trebala, na sebe.
Zato, želim promeniti svet, svoj svet, dok još mogu. Dok još u meni tinja ova mladost dvadeset i neke. Želim biti svesna i ovog trenutka, i onog posle ovog, i onog sutra. Želim da se smejem, i volim, i da želim.
