cupkokolinove price

Strah me je ziveti u ovom svetu gde se paznja i ljubav minimalno pruza; gde su patnja i bol nasa svakodnevica. Plasi me sto se setimo nekih osoba, tek kad cujemo da su tesko bolesni; sto se molimo Bogu samo kada se nadjemo u neizlaznoj situaciji.

Zasto smo takvi? Sebicni, okrutni, bezdusni.

Zasto ne uzivamo u divnim nedeljnim popodnevima okruzeni porodicom? Zasto svako jutro ne poljubimo svoje bliznje, i zahvalimo im se sto postoje? 

I ovog jutra razmisljanja mi prekidaju kola hitne pomoci. Mozda se jedan zivot ugasio, a tek je shvatio smisao zivljenja? 

Drzim grumen crne, vlazne zemlje.

Cujem kako zemlja udara o drveni kovceg. Svaki put kada grumen padne, srce mi preskoci. Suze spontano krenu, iako obecah da necu plakati. Gledam gomilu ljudi koja prilazi do rake, i odlazi. Kao da im je lakse kada se otarase svog parceta zemlje. Vreme je da i ja bacim svoj. Sestra me dovodi do rake. ''Baci'', tiho rece. Ali ja zelim da sto duze ostanem u kontaktu sa tom zemljom. Ne zelim da mi bude lakse, znam da nece. Zelim da prenesem svoju ljubav, sve svoje misli na taj komad zemlje koji ce prekriti voljenu osobu. Zelim da joj tamo dole bude toplo, zelim da me se tamo dole seca. Sad, vec uveliko, sve oci su uprte u mene. Nezno gledam grumen, dolazim, i spustam ga oprezno da se ne cuje udarac o kovceg. Ali ovaj udarac je bio glasniji od ostalih... 

Tisina. Cuju se samo potezi lopate koja vlaznu zemlju uzima sa gomile, i prebacuje preko rake. Kisa pocinje, oznacavajuci da je vreme za polazak kuci...