Danasnjica?
Strah me je ziveti u ovom svetu gde se paznja i ljubav minimalno pruza; gde su patnja i bol nasa svakodnevica. Plasi me sto se setimo nekih osoba, tek kad cujemo da su tesko bolesni; sto se molimo Bogu samo kada se nadjemo u neizlaznoj situaciji.
Zasto smo takvi? Sebicni, okrutni, bezdusni.
Zasto ne uzivamo u divnim nedeljnim popodnevima okruzeni porodicom? Zasto svako jutro ne poljubimo svoje bliznje, i zahvalimo im se sto postoje?
I ovog jutra razmisljanja mi prekidaju kola hitne pomoci. Mozda se jedan zivot ugasio, a tek je shvatio smisao zivljenja?
2 Коментари |
0 Трекбекови
