cupkokolinove price

Gledam je kroz proreze metalne zarđale ograde, tresu joj se mršava ramena.
Udahne, popravi kosu, pa opet zatrese ramenima.
 Ne zna da sam tu jer iako mi ona svaki put kaže „Idi, ne moraš čekati da krenem.“, ja iza male ograde, sakrivene drvećem, plačem.
Plače i ona.

Na deset metara razdaljine mi delimo iste ujednačene jecaje, ali krišom jedna od druge, da ne rasplamsamo to nešto što prećutkujemo i krišom od drugih ljudi, jer niko ne voli da stoji pored uplakane devojke.
Kada ćemo naučiti ove odlaske?
Hoće li ikad ovo biti svejedno?
Ne znam.
Ali čekam.

Čekam da ona izbriše suze, da udahne dva puta duboko, da lupne šakama, i utovari svoj kofer u kom su sakrivene diplome i neki sitni mali snovi, u plavi veliki autobus.
Da se izgubi među ljudima koji u rukama drže pasoše.
Da veliki autobus pun nečijih tuđih sestara prođe kroz otvorenu rampu, tamo negde u svet.

I tek tad, ja i dalje uplakana jurim neki svoj tramvaj.
Da me odveze u neki mali poznati deo grada, gde se može ridati naglas.

 

Danas sam prvi put gledala kako sveća dogoreva. Kako šušti plamen kad se počne spajati sa vodom i peskom. I kako mali dim se uskovitla i ode do plafona i tamo nestane. Skroz. 

Stojim u uskom hodniku grobljanske crkve čekajući svoj red. Deo u kom se pale sveće je taman dovoljan za jednu osobu, potpuno crn od dima dogorelih sveća i ispunjen plavom kosom jedne sredovečne žene. 

Unutra je već 10-tak minuta, premešta svoju jednu cveću iz dela "za umrle" u drugi deo iste kategorije. Traži određeni ugao, ali ne vredi. Sveća se gasi evo već treći put.
Jedna šibica se prelomi.
Vadi drugu.
I eto ga plamičak.
Pali sveću opet.
Ubada je malo dublje u pesak.
Štiti je dlanovima da se plamičak razgori.
Stoji i gleda je. 

Gledam i ja, i navijam u sebi jer vidim da joj je od životne važnosti da plamen te sveće gori dok je ona tu. 
Sklonih se malo u stranu, jer smo same, i ne želim da joj "pravim pritisak" da se požuri. Puštam je da odgleda svoj plamen. 
Kad je dogorela do 5cm od vode i peska, ona se prekrstila i zadovoljno izašla. Plamen istog trena nestade. 
Ja ga opet upalih, neka gori. 

Nije li tužno što nikad nemamo vremena da odgledamo taj plamen sveća "za umrle"? Nije li čudno što u trku ujurimo u portu crkve, popalimo sveće, i izletimo kao furije dok vetar naše brzine gasi upaljene sveće. Brže pobegnemo iz te prostorije, nego što smo došli do iste. 

Brojim ih.
Petnaest duša je danas dobilo svoju "namenu". 
A da li su odgledani njihovi plamenovi?

 Tamo gde si ti, je l' puštaju pesme Miladina Šobića dok sparina lepi đonove patika za tek izliveni crni asfalt? Sećaš li se mirisa tog asfalta, sa jednog letnjeg raspusta koji smo provele u selu, i one radosti ljudi što je konačno i njihov seoski makadam zamenio crni asfalt? Je l' se sećaš kako smo plakale zbog radosti tih ljudi, koji su bosi predveče, izašli da prošetaju po tom novom putu. A ti i ja, gledale tu detinju radost dok im crni trag ostaje na zadebljanim petama.

Nisi li valjda zaboravila ona ispijanja nedeljne kafe, u pidzamama do 15h, i razvlačenja po stanu kao da smo nasukani kitovi, mama ti i ja, zaglavljene u serijama i filmovima? Nema ni tebe, ni nje, rasute po svetovima, razdovojene hiljadama kilometara, pridržavate li se istih malih sitnih rituala? Ja da. I nadam se da ponekad u isto vreme, gledamo u zvezde, pijemo kafu ili plačemo. Kada i da li će se naši svetovi opet spojiti u jedan, pun bliskosti koju smo samo naizgled ostavile na aerodromu jednog kišnog popodneva, ali koju probudimo svaki put kad se sretnemo i zagrlimo?
Kada ćete doći na ovaj domaći čaj od nane iz maminih saksija sa terase, koji već godinama mrzim da pijem sama?

Не познајемо се. И сад се вероватно и први пут у животу срећемо. Не знам са којим се ти бригама бориш, док механички прелазиш улицу, купујеш цигарете, и зовеш такси. 
Не знам чији си данас спаситељ и херој. Не знам кога ћеш ти данас нахранити. Не знам коме ћеш улепшати дан, својом појавом, позивом, можда намерно а све судећи случајно.
Не знам да ли су ти родитељи баш дуго читали приче, нити какве, нити јеси ли их имао. Не знам ни који су ти омиљени укуси из детињства, нити боје, нити маште.
Не знам јеси ли икад бројао колико је потребно пахуљи да се на руци отопи?
Не знам јеси ли се икад питао шта је иза неба, и колико је баш Месец далеко од куће? 
Не знам ни да ли још неко у овој препуној улици, сањивих, радних људи, размишља о томе?
Не знам. 
Али ми баш данас, баш сад одзвања једна Микина песме: 
"Знам: све се неће на један осмех свести.
Знам: неће свима једнако бити сунца.
На истој цести увек ће се уплести
траг повратника са стопама бегунца.
Ходаће оба у једном истом смеру,
теглећи сваки своју друкчију веру.
Па и ми тако, један уз другог, немо,
по истој цести теглимо животе и дане.
И упоредо, раме уз раме, идемо.
И лагаћемо како се разумемо,
све док на крају заједно не стигнемо
тим истим правцем на две супротне стране."

 

 

Долазили су један по један, и правили круг око моје сенке.
Били су различитих величина и висина, различитих ликова, и боја. 
Једни су шапутали, слаткоречиво; други, су се напињали и дерали, да су им све вратне жиле биле напете. Викали су разне страшне ствари. 
Рекли су да ћу умрети, рекли су да ћу пасти, рекли су да ћу нестати, да нећу успети, да сам невољена, да нико за мене не мари, да ...
Стајала сам и гледала у велики лист пред својим ногама. Он није био са околног, комшијског дрвећа, превише је био велики да би се уклопио у њихове гране. Питам се одакле ли је он допутовао? Колику ли је он километражу превалио да би пао испред мојих стопа?
Највиши од свих, сав обучен у црно, ме вукао за рукав. Уносио ми се у лице, и дувао дим своје догореле цигарете. 
Од тог дима, нисам баш најјасније видела да ли је овај лист бакарни, или је само део сунчеве светлости обасјао влажан део. Сагла сам се и узела га. 
Пролазници су одмахивали главом. Сви су гледали право и стезали своје актовке у рукама. Листови су се убијали пред њиховим ногама, падали су, молећи за пажњу. Ужурбане ноге су их газиле, а ја сам трчала и покушавала спасити их. 
Нисам успела. 
Неки су се поломили и шушкали су. 
Оно мало што скупих у руку, однесох у парк. Прострла сам их по трави, згужваној од киша и стопала. Смејали су ми се. Била сам срећна.
А и нико више није стајао око моје сенке. Била је слободна и сама. 
Понекад је добро само покупити пар листова, великих испод својих стопа.
Понекад је добро само не чути свој страх.

Мрзовоља и ове вране ми не дају мира. Прате ме иза сваког ћошка, сачекају испред сваке продавнице испред које их оставим, док обавим посао. Чекају стрпљиво са мном и ово зелено на семафору. И баш кад хтедох да их пажљиво ухватим за руке и преведем преко ове зебре која има 23 бела поља, која управо пребројах, оне не пођоше са мном, већ уместо њихове, ја ухватих руку једном старца. 
Његова рука беше врло храпава, и хладна, да се уплаших смрти која говори из њега. Ал' његове очи и уста испричаше сасвим другу тужну причу. 
''Е хвала ти, ћери, што ми помажеш. Могу ја обично и сам да пређем, ал ме овај штап успорава, ал што је најсмешније не могу без њега. Није то неки модни детаљ како ви млади кажете, то је моја трећа нога, моја узданица, и мој пратилац а некад и саговорник. Овај штап је пропутовао и прешао, зна све моје туге и бриге, зна и све моје тајне и разговоре. Он ми је сведок. Него реци ти мени, је л знаш ти да куцаш на компјутеру?''
Ово питање ни не чух, јер се изгубих у његовим мутним очима. Питам се како се изгуби онај сјај у очима старих. Је л то од превише суза и туге, је л то од превише виђених изалазак и залазака Сунца? Је л то од погледања најмилијих? Како се створи та магла на њуховим зеницама? Како избледи боја њихових очију? Је л' им то говори да је ускоро крај? Какве се приче крију у тој светло плавој паучини нахватаној испод капака? Какве мудрости знају? Коју историју и бреме времена су преживеле, те очи? 
Не чека он мој одговор, већ на другој страни улице, са обе руке ми ухвати длан и поче своју причу.
''Знаш, ја сам чика Пера, ту из Димитрије Туцовића. Јурим сада адвоката, због ове моје несреће. Ћерку су ми убили, и замисли на споменику су јој погрешно име написали, а у личној карти јој датум рођења није исправан, и ја како да докажем да је то моја ћерка, она моја, коју сам на рукама нинао, коју сам да говори учио, и у школу под руку водио.''
Као да ми мисли чита, одмах сам додаје.
''Знам, сад сигурно мислиш да сам луд, и сенилан, старац од 80. шта он зна? Ал нисам, ћери, ето тако ми овог штапа. Да је најшколованији режисер писао причу овог мог филма, не би могао овако да је смисли, шта може живот да ти приреди.''
И ето. Даде ми одговор на сва моја непостављена питања. Ово је његов разлог био да се и данас пробуди, да и данас обуче своје беж одело, и панталоне на црту, да почешља ретку седу косу, узме свој штап и изађе на улицу. Бори се сам против некога, бори за своју ћерку, као Дон Кихот против ветрењача. Не зна ни ко су то они, али он мора. Он иде некуда, не зна ни сам где тачно треба да стигне. Ал он иде. 

Она одлази.
Цео њен свет стао је у две торбе, погужване и уредно спаковане поред њених ногу.
Црне патике, исхабаних ђонова обележавају пређене километре за бољим животом и кровом над главом. Не морамо сад да се растанемо, није баш нужно, опет да нас хиљаде миља раздвоје, ал ето...тако.
Грлила сам је синоћ, баш дуго и јако. Лиле су нам сузе, оне крупне и тихе. Уквасила сам јој спаваћицу, лежећи у њеним крилима, и као мала грлећи њен врат, и мирисала њену косу.
Само она тако мирише, само она има топле руке, и само њено срце бије тим ритмом. Плакала је и она, док ме тешила, и бацала неке шалице не би ли измамила мој осмех.
Каже она да ћемо се за пар месеци опет видети. Каже она да ће следећи пут дуже остати. Каже она да нећемо цео живот овако живети. Каже она да смо њено једино и све. Каже она да нас воли. Каже она да се са нама буди и са нама леже сваку ноћ. Каже она да често прича са нашим сликама. Каже напише нам понеко писмо и понеку песму. Каже она: "Држите се заједно!" 
И држимо се, нас три, док се њен ауто губи у измаглици овог малог, загушљивог града, док хита ка светлима велеграда, док хита за пустим улицама великог сјаја. 
И држимо се, сад већ гласно јецајући, јер она одлази.
 

Тог дана кад си отишао, знала сам да се никада више нећеш вратити. 
Имала сам 14, један контролни из математике, раскрсницу у животу, и био си ми потребан.

Седела сам на степеницама испред твог стана, чекајући и надајући се да си се можда успавао и не чујеш телефон на који те зовемо, ево већ три сата.
Мама је опет пушила.
Палила је једну за другом, и помињала је неку реку. Ја је нисам слушала. Само бих повремено отворила врата нашег стана и гледала у твоја врата. Трудила сам се да видим бар неку промену на твом отирачу.
Није је било. 
Мирисала сам твоје мајице које су чекале на корпи да их попеглам. Спустила сам их нежно као да ће се поломити ако то учиним јаче, и рекла себи да ћу их испеглати када се вратиш и донесеш ми сладолед, јер то је била цена пеглања твоје гардеробе. 
Напокон на крају дана, мама је скупила храброст, узела кључ и ушла у твој стан. Остала је тамо дуго, претурала је по папирима, ишла у полицију, враћала се, опет плакала, па опет отварала врата твог стана, опет гледала да ли јој је нешто промакло, па се опет неутешна враћала кући. Говорила би да си био тек младић, тек си требао да видиш свет.

Ти си нам био нико и ништа, само један странац који је једног дана закорачио у наш живот, са дечачким осмехом на лицу у гуменим папучама, стидљиво шћућурен на каучу наше дневне собе у разговору са нашом мајком, купио нам срца и залечио неке ране, и остао ту 7 година. Био нам најбољи саветник и пријатељ, син и брат, комшија и незнанац.

Сетих се сад како си нас оно једно јутро испратио на Златибор. Знао си да смо узбуђене због тога, па си навио сат у 5:00 и звонио нам како се ми не бисмо успавале. Попио си са нама чај, сликао нас насмејане на каучу дневне собе. И у тренутку кад сам ти давала апарат, сликала сам и ја тебе. Ниси то ни знао, а нисам ни ја, све док нисмо израдили слике. И та слика, од тада до сада и ко зна до кад, стоји на полици изнад мог радног стола. Многи људи су прошли кроз мој живот, и ко год би видео слику питао би ме ко си, а ја бих се само насмејала и добацила :''Немаш ти време овог света за које бих успела да ти испричам ко је овај лик.''

Био си ту увек кад је требало. Охрабривао си маму кад је тек купила ауто да седне у њега и провоза га. Знао си колики страх има после саобраћајке, па си је стрпљиво чекао поред кола, сваког дана, која су била паркирана испред зграде. Говорио си, да ће му се испарзнити гуме од невожње и био си упоран. Једног дана си окупио сестре и мене и рекао: ''Мама данас мора да вози''. Сво четворо смо је сачекали поред аутомобила, и ти си само смирено рекао :''Данас је тај дан, идемо!'' Нисмо изашли из кола све док није прошла кроз све улице града.

Говорио си да ћу ја бити научник, и ниси погрешио. Наука ме купила, освојила, и увукла у своје тајне. Рекао си да ми је коса прелепа и да су локне нешто најлепше што једна девојка може да има. Рекао си ми да је црна одећа само фаза мог пубертета, и погађај био си у праву. Говорио си да ћу због своје лепоте наићи на многа искушења, и опет си био у праву. Навукао си нас на летње седење на заједничкој тераси, једење лубенице и диње. Некад би легао да спаваш, па би отворио балкон свог стана и терао нас да ти причамо приче док не заспиш. 

Купиле смо ти слику брода, јер си много волео пецање. Стално си говорио како ћеш све продати, купи ћеш брод, отпловићеш у океане и никоме нећеш јавити да си отишао. А после неких 10 година ћеш се вратити, са дугачком брадом, и нико те неће препознати.

После 15 дана пронашли су твоје тело, на месту на ком си пецао сваког викенда.Корачала сам иза твог ковчега. Носила сам букет намењен твом животу. Плакала сам. Држала сам маму за руку и молила је да ми каже да је ово шала. А она ме само погледала својим тужним очима и прошапутала : ''Свако ће једног часа отићи, неко прерано, неко кад је доцкан, можете му узети тело и закопати 3 метра испод земље, али оно што је добро, нико не може речи, дела и успомене на овог дивног сина, закопати.''

И сад ето, након 10 година, ја се још увек сећам твоје приче о броду, и надам се да ћеш једног дана доћи са дугачком брадом,а ја ћу ти опростити све те сузе, и све ове године без тебе. И попеглала сам ти оне мајице, дугујеш ми сладолед. 

       ''Глупачо! Глупачо! Глупачо!'''-говорим себи у браду док излазим на улицу. ''Била си на корак до решења. Не, не не. Ти све поквариш. Па да ли си нормална, ниси ти за овај свет.'' 
И док ми крв ври кроз главу, једна добро знана реченица пролазника ме укопа у месту, и најежише ми се и руке и ноге.

-''У добру се не понеси, у злу се не покуди.''

Кад год бих била нерасположена и кад би се нашла у неком великом проблему, мој деда би ми поновио ту реченицу, и учинио би да се замислим над ситуацијом и да схватим да и није све тако црно. Исто тако, ако бих била превише поносна на нешто што сам урадила и само о томе причала, он би опет само рекао :  ''У добру се не понеси, у злу се не покуди.'' И тад би био у праву.
Живот ти тако лако покаже да и не држиш ти баш све конце у својим рукама, и часком од бајке направи драму. Час си горе, час си доле. 

И ја сам осмехом продужих даље. Знам да деда иако већ годинама није овде, на свој начин пази на мене... 

Стојим у аутобусу. 
Стојим већ сат времена, већ ме и колено боли од стајања и рука ми је утрнула од држања за седиште једне старице.
Стојим на средини, онако сама. 
Мајстор вози споро, али баш некако несигурно. Сви се тресемо и једва у седиштима остају и ови који седе а камоли ја, која овог дана место немам. 
Незадовољна сам, и мрзовољна. Празна ми је и батерија на телефону, осуђена сам на слушање рада мотора овох старог модела аутобуса који ме враћа у наш велеград. И баш на слому мојих живаца, аутобус се зауставља, отвара задња врата, свеж ваздух ме облама и ја поново дишем.
Улази старац. Просјак је. Има дугачку белу браду, један искрзани качкет, једну штаку, торбу и дукс у руци. И ту његова прича почиње. Преклињем себе шта сам све у том моменту помислила и пожелела, али кад бих могла поновити овај дан, баш би исто овако изгледао.
Старцу један човек уступи место. А други који је седео поред, одмах устаде. Би ми жао, па ако је просјак и ако чак и смрди и прљав је, испоштуј га као човека и не осуђуј његов пут који му је Он поверио, као свом Ратнику. 
Старац се зачуди, те из своје торбице извади неких 200 динара и рече човеку који му уступио место: "Узми ово, ово је за доброту, ово је из захвалности, што још има негде у нама човека." 
Човек уз пристојан осмешак одби ове "паре доброте". И ту наш загонетни старац поче причу, која се сезала од историје његовога рођења до његовог школовања, одрастања и оснивања породице, стицање пријатеља и заљубљивање у живот. Спарност и рад мотора онемогућише да сви чујемо све детаље ал смо их већ и могли наслутити.
"Ја ето, на рампи сам већ 15 година. Просим. И ту ћу остати до краја свог живота. Ту човек свашта види и научи. Упозна живот ближе него други неко. Упозна све границе човека. И сва његова лица. Упозна и моћ, уствари немоћ новца. А зашто вам то кажем? Ево, било је то пре неких 11 година, кад сам имао 61. Питам ја свог пријатеља Мила: " Је л' Миле, ако би ти било понуђено да до краја живота живиш у највећем богатству да имаш све што један човек може да пожели, или пак да одеш у Рај крај Господа и имаш тамо свој вечни живот, шта би изабрао? Ћутао је мој Миле, али није му дуго требало да да свој одговор. "Изабрао бих Рај и вечни живот крај Господа." рече Миле, а ја се озари јер и ја бих то исто изабрао. А ви моји путници, који је ваш избор. "
Тад се и заустави аутобус, моја станица, и ја уместо радости због коначног доласка до одредишта и напуштања загушљивог аутобуса осетих тугу, што до краја нећу чути беседу овог мудрог човека. 

Стојимо. 

Гледамо се.

Колико је година прошло? Зар је све ово што је остало од двоје луталица, скитница?
Чији смо данас, после толико година? Јесу ли нас пронашли они које смо чекали ноћима испод звезданог неба? Да ли ће нас икада и пронаћи? Да ли су можда баш у оном авиону који пролази изнад наших глава?

Да ли у неком паралелном универзуму, исто постојимо ти и ја? И да ли постојимо заједно? Да ли бар тамо наше руке могу мирно лежати једна на другој? Да ли смо и тамо деца у душама? 

Да ли имаш одговор на бар једно питање, јер знаш да сам ја лоша у давању одговора?

Да ли си пронашао неког ко има оволико питања? Да ли си пронашао неког ко се као ти и ја пита чему служи Дежа ви? Да ли си пронашао неког ко размишља шта нам то луцидни снови говоре? Да ли си пронашао неког ко може са тобом да прича а да ниједну реч не изговори? Да ли постоје људи са овим нашим даровима?

Где су?

Годинама после тебе тражим такве сличне.
Годинама  после тебе тражим себе.
И не могу да се нађем. 

 

Evo me u našem roditeljskom domu. Sedim na terasi i pijem kafu. Da li i vi sada osećate miris kiše koja pada po tek pokošenoj travi? Da li vam nedostaje ova naša terasa okružena maminim biljkama, i ružom puzavicom koja je grli? Gde ste sad vi, i kojim to ulicama sada vi koračate? Da li je i kod vas osvanulo podne, pod ovim istim beskrajnim nebom, koje delimo na različitim stranama sveta?

Falite mi. Ponekad baš mnogo, da me sve unutra boli; osećanje nalik grčenju srčanog mišića. Nekako sve se stegne, nema nekog velikog smisla, obično bude i neki kišni dan, nalik ovom. Onda vas brzo nazovem, i pravim se da je baš sve u redu. Da baš ovo i jeste moj život,mada često se osećam da ga samo glumim..i da sam baš dobra glavna glumica, i da ću ga glumiti još neko vreme a onda će biti sve kao i što je bilo pre ovog filma.

Odem daleko. Baš daleko od svega, od ljudi trenutno poznatih, od novih prijatelja. Izgubim se u malim starinskim ulicama, jer podsećaju na dom. I grlim dobre ljude, jer tako nas je majka učila. Setim se naših prvih izlazaka, dugih kasnih šetnji, prvih momaka, izgubljenih prijateljica. Sećam se i dana, kada smo shvatile koliku sreću imamo, što baš imamo jedna drugu, nas tri musketara, koja će biti zajedno gde god fizički bile. 

I jeste tako. Zajedno smo u svim malim pobedama, i porazima. Osećamo se. Mnogo. U isto vreme jedna drugu nazovemo. U isto vreme kažemo identične rečenice. Baš u pravom trenutku primim poruku podrške od vas. Niste sada ovde, ali to ne znači da niste u meni. A sad samo mogu da sedim na divnoj terasi, da vam šaljem slike ovog našeg malog raja, i nastavim sa svojim svakodnevnim ritualom odbrojavanja dana, do našeg ponovnog susreta.
-10 days left. 

Vi ste sav moj svet. 

Све је овде остало баш исто као и што сам оставила пре 24 часа.
Шоља од кафе само је правила кружну линију по столу, пратећи кретање Сунца. Четка је непомично лежала на комоди, крејон и маскара унакрст постављени тик до малог огледала. Чарапе бачене поред корпе, паста за зубе незачепљена, фиока отворена, прозор отворен на кипу, веш раширен на сушилу, кутија за хлеб отворена и празна. Све баш ту, и све баш непомично. 
Потукла ме чињеница да све оно, што сам оставила пре сна, све бриге и проблеми, сви познаници и непознаници су ме исто тако и дочекали, чим сам ујутру отворила очи. Фасцинирала ме и помисао што сам размишљала о томе. Што сам и цео дан, провела и сама непомична у кревету, пратећи непомерање својих ствари. Пратила сам ток пасивности.  
Данас, схватам, да баш препуштање том осећају непостојања, агоније, и непомичности доводи и до истог таквог психичког стања. Стање нашех духа, огледа се у нашем понашању. Ја само могу добро да одглумим супротне осећаје, то сам учила годинама и у томе постала добра. Толико добра, да сам данас, током овог непомичног дана, поставила себи питање на које нисам и немам још увек одговор.

КО СИ ТИ?

Ти си, знам бре, ово је прелако, ти си...хм, па ти си ти, ти можеш да будеш ти, ти баш и јеси ти. А можда и ниси? Можда си ти сасвим неко други, неко ко ни не желиш да будеш, па имаш ту маску себе, а то уствари ниси ти. И тако у круг, и тако на широко и подугачко. Остављам то питање у глави. 
Можда једног јутра, баш опет кад ме сачекају све ствари које сам пре спавања оставила, можда се појави и тај одговор који сам изгубила једног дана, и можда поново упознам себе, а можда то опет не буде ја, већ неки мој идеал о себи. Ма ко ће то више и знати...

На овај дан, пре 14 година, први пут сам рекла јавно своје мишљење. На овај дан, први пут у свом животу, супротставила сам се најјачем дечаку у одељењу, физички. На овај дан моја ружа за учетељицу је била поломљена и ја сам се рашчупана, уплакана, и крвавих и изгребаних колена борила са дечаком који је учинио тај злочин. На овај дан, научила сам да се борим за себе. На овај дан, иако нисам хард кор феминисткиња, научила сам се речју равноправност, смирење и опроштај. На овај дан научила сам да сносим одговорност и последице за своје поступке. На овај дан, научила сам да кажем НЕ. На овај дан, научила сам да је у реду не бити љубазан према људима који то не заслужују, да је у реду немати љубазан осмех на лицу 24 сата, да је у реду не климати главом ако се не слажеш са туђим мишљењем, да је у реду погрешити, да је у реду што нисам савршена, да је у реду што сам другачија, да је у реду рећи ''Извини. Опрости. Жао ми је. Хвала.''
И зато га славим. Сама, у своја четири зида. Славим га гласно. Славим у своје име. Славим храброст. Славим мир. Славим што сам жена. Славим у име свих жена које су живеле другачије. Славим, не да бих пркосила, већ да бих подстакла. Славим јер полако схватам све и зато што ћу тек кроз пар година схватити да нека моја схватања и нису баш била паметна а и мудра, и што ћу тад исто мислити да сам све схватила. Славим, јер сам научила да је у реду славити.

Знате, госпођице, ја волим да долазим на ово место, и долазим често, а одлазим ретко. Баш ретко, кад се смрачи, онако, кад видим да су се баш сви удобно сместили и поздравили, е тад ја..ја тад лагано, пешака кренем и ја својој кући.
-А путујете често, је л' да? Зато сте често ту? 
Ма не, госпођице, ја сасвим не путујем често. Ја сам само често овде гост, онај непозван и непланиран. Ја овде дођем сама, и седим и чекам.
-Па кога чекате, мора да Вам баш често долазе гости, дивна сте домаћица кад их чак на аутобуској дочекујете. 
Хм, не госпођице, ни гости ми не долазе тако често, некад нема ко, а некад нема како. Него, ја овде волим доћи. Волим гледати праве искрене дочеке и испраћаје. Праве сузе и искрене ''Волим те''. Волим гледати срећу мајке која свога сина јединца дочекује из војске, и плачем заједно са двоје младих које се растају и које деле километри. 
Знате, овде видите или много доброте или много несреће. Овде, овај перон, има најлепше приче, и најтужније растанке. Овде реченице су кратке, али значајније од било ког романа или драме. Оне дотакну срце, и узбуркају биће. 
Овде се дешавају чуда, гладни буду нахрањени, неиспавани добију мало сна. Спрече се одласци вољених, а можда и створе неке  нове приче. Пишу се романи, сценарији или дају бакшиши конобару који ради две смене. Кажу се речи ''Добар дан!'' и ''Хвала'' људима на шалтеру а да их чак и не познајеш.
А ја тако, само седим, овде на перону, и чекам некога. Неког, ваљда ко и мене чека. А чекање зна да буде дуго, али мора бити стрпљиво. Мора се чекати са пажњом, али пратећи стање унутрашњег бића. Јер ако биће каже да треба да одеш, онда тад и треба отићи ал ако каже, ''та остани чекај још мало''..онда остани, јер шта ти знаш боље од свога бића. Можда ја некоме уливам овде сигурност а можда неко мисли да сам и луда кад машем и испраћам оне које нема ко да испрати на пут. Али ја знам да сам жива, док постоји овај перон..док постоји неко, можда сада мени непознат али једног дана сасвим знан. Ја постојим док ови голубови овде лете на парче испале кифле, док се чује звук точкова нечијег кофера, звук перонских новчића у рукама чувара, док се подиже и спушта ова рампа, док год има неко негде да оде, док ето траје и ова наша прича,мој монолог или моја исповест ..ја постојим.
Хајдете и Ви, стигао Вам је аутобус. Ајде чекам ја да се сместите, и да Вам машем, па ћу и ја полако. Ето, већ је пао и мрак...