Njen odlazak
Gledam je kroz proreze metalne zarđale ograde, tresu joj se
mršava ramena.
Udahne, popravi kosu, pa opet zatrese ramenima.
Ne zna da sam tu
jer iako mi ona svaki put kaže „Idi, ne moraš čekati da krenem.“, ja iza male
ograde, sakrivene drvećem, plačem.
Plače i ona.
Na deset metara razdaljine mi
delimo iste ujednačene jecaje, ali krišom jedna od druge, da ne rasplamsamo to
nešto što prećutkujemo i krišom od drugih ljudi, jer niko ne voli da stoji
pored uplakane devojke.
Kada ćemo naučiti ove odlaske?
Hoće li ikad ovo biti
svejedno?
Ne znam.
Ali čekam.
Čekam da ona izbriše suze, da udahne dva puta
duboko, da lupne šakama, i utovari svoj kofer u kom su sakrivene diplome i neki
sitni mali snovi, u plavi veliki autobus.
Da se izgubi među ljudima koji u
rukama drže pasoše.
Da veliki autobus pun nečijih tuđih sestara prođe kroz
otvorenu rampu, tamo negde u svet.
I tek tad, ja i dalje uplakana jurim neki
svoj tramvaj.
Da me odveze u neki mali poznati deo grada, gde se može ridati
naglas.
