Uspomene rasute po tlu
Tamo gde si ti, je l' puštaju pesme Miladina Šobića dok sparina lepi đonove patika za tek izliveni crni asfalt? Sećaš li se mirisa tog asfalta, sa jednog letnjeg raspusta koji smo provele u selu, i one radosti ljudi što je konačno i njihov seoski makadam zamenio crni asfalt? Je l' se sećaš kako smo plakale zbog radosti tih ljudi, koji su bosi predveče, izašli da prošetaju po tom novom putu. A ti i ja, gledale tu detinju radost dok im crni trag ostaje na zadebljanim petama.
Nisi li valjda zaboravila ona ispijanja nedeljne kafe, u pidzamama do 15h, i razvlačenja po stanu kao da smo nasukani kitovi, mama ti i ja, zaglavljene u serijama i filmovima? Nema ni tebe, ni nje, rasute po svetovima, razdovojene hiljadama kilometara, pridržavate li se istih malih sitnih rituala? Ja da. I nadam se da ponekad u isto vreme, gledamo u zvezde, pijemo kafu ili plačemo. Kada i da li će se naši svetovi opet spojiti u jedan, pun bliskosti koju smo samo naizgled ostavile na aerodromu jednog kišnog popodneva, ali koju probudimo svaki put kad se sretnemo i zagrlimo?
Kada ćete doći na ovaj domaći čaj od nane iz maminih saksija sa terase, koji već godinama mrzim da pijem sama?
