Сапутници
Не познајемо се. И сад се вероватно и први пут у животу срећемо. Не знам са којим се ти бригама бориш, док механички прелазиш улицу, купујеш цигарете, и зовеш такси.
Не знам чији си данас спаситељ и херој. Не знам кога ћеш ти данас нахранити. Не знам коме ћеш улепшати дан, својом појавом, позивом, можда намерно а све судећи случајно.
Не знам да ли су ти родитељи баш дуго читали приче, нити какве, нити јеси ли их имао. Не знам ни који су ти омиљени укуси из детињства, нити боје, нити маште.
Не знам јеси ли икад бројао колико је потребно пахуљи да се на руци отопи?
Не знам јеси ли се икад питао шта је иза неба, и колико је баш Месец далеко од куће?
Не знам ни да ли још неко у овој препуној улици, сањивих, радних људи, размишља о томе?
Не знам.
Али ми баш данас, баш сад одзвања једна Микина песме:
"Знам: све се неће на један осмех свести.
Знам: неће свима једнако бити сунца.
На истој цести увек ће се уплести
траг повратника са стопама бегунца.
Ходаће оба у једном истом смеру,
теглећи сваки своју друкчију веру.
Па и ми тако, један уз другог, немо,
по истој цести теглимо животе и дане.
И упоредо, раме уз раме, идемо.
И лагаћемо како се разумемо,
све док на крају заједно не стигнемо
тим истим правцем на две супротне стране."
