cupkokolinove price

Долазили су један по један, и правили круг око моје сенке.
Били су различитих величина и висина, различитих ликова, и боја. 
Једни су шапутали, слаткоречиво; други, су се напињали и дерали, да су им све вратне жиле биле напете. Викали су разне страшне ствари. 
Рекли су да ћу умрети, рекли су да ћу пасти, рекли су да ћу нестати, да нећу успети, да сам невољена, да нико за мене не мари, да ...
Стајала сам и гледала у велики лист пред својим ногама. Он није био са околног, комшијског дрвећа, превише је био велики да би се уклопио у њихове гране. Питам се одакле ли је он допутовао? Колику ли је он километражу превалио да би пао испред мојих стопа?
Највиши од свих, сав обучен у црно, ме вукао за рукав. Уносио ми се у лице, и дувао дим своје догореле цигарете. 
Од тог дима, нисам баш најјасније видела да ли је овај лист бакарни, или је само део сунчеве светлости обасјао влажан део. Сагла сам се и узела га. 
Пролазници су одмахивали главом. Сви су гледали право и стезали своје актовке у рукама. Листови су се убијали пред њиховим ногама, падали су, молећи за пажњу. Ужурбане ноге су их газиле, а ја сам трчала и покушавала спасити их. 
Нисам успела. 
Неки су се поломили и шушкали су. 
Оно мало што скупих у руку, однесох у парк. Прострла сам их по трави, згужваној од киша и стопала. Смејали су ми се. Била сам срећна.
А и нико више није стајао око моје сенке. Била је слободна и сама. 
Понекад је добро само покупити пар листова, великих испод својих стопа.
Понекад је добро само не чути свој страх.