Семафор
Мрзовоља и ове вране ми не дају мира. Прате ме иза сваког ћошка, сачекају испред сваке продавнице испред које их оставим, док обавим посао. Чекају стрпљиво са мном и ово зелено на семафору. И баш кад хтедох да их пажљиво ухватим за руке и преведем преко ове зебре која има 23 бела поља, која управо пребројах, оне не пођоше са мном, већ уместо њихове, ја ухватих руку једном старца.
Његова рука беше врло храпава, и хладна, да се уплаших смрти која говори из њега. Ал' његове очи и уста испричаше сасвим другу тужну причу.
''Е хвала ти, ћери, што ми помажеш. Могу ја обично и сам да пређем, ал ме овај штап успорава, ал што је најсмешније не могу без њега. Није то неки модни детаљ како ви млади кажете, то је моја трећа нога, моја узданица, и мој пратилац а некад и саговорник. Овај штап је пропутовао и прешао, зна све моје туге и бриге, зна и све моје тајне и разговоре. Он ми је сведок. Него реци ти мени, је л знаш ти да куцаш на компјутеру?''
Ово питање ни не чух, јер се изгубих у његовим мутним очима. Питам се како се изгуби онај сјај у очима старих. Је л то од превише суза и туге, је л то од превише виђених изалазак и залазака Сунца? Је л то од погледања најмилијих? Како се створи та магла на њуховим зеницама? Како избледи боја њихових очију? Је л' им то говори да је ускоро крај? Какве се приче крију у тој светло плавој паучини нахватаној испод капака? Какве мудрости знају? Коју историју и бреме времена су преживеле, те очи?
Не чека он мој одговор, већ на другој страни улице, са обе руке ми ухвати длан и поче своју причу.
''Знаш, ја сам чика Пера, ту из Димитрије Туцовића. Јурим сада адвоката, због ове моје несреће. Ћерку су ми убили, и замисли на споменику су јој погрешно име написали, а у личној карти јој датум рођења није исправан, и ја како да докажем да је то моја ћерка, она моја, коју сам на рукама нинао, коју сам да говори учио, и у школу под руку водио.''
Као да ми мисли чита, одмах сам додаје.
''Знам, сад сигурно мислиш да сам луд, и сенилан, старац од 80. шта он зна? Ал нисам, ћери, ето тако ми овог штапа. Да је најшколованији режисер писао причу овог мог филма, не би могао овако да је смисли, шта може живот да ти приреди.''
И ето. Даде ми одговор на сва моја непостављена питања. Ово је његов разлог био да се и данас пробуди, да и данас обуче своје беж одело, и панталоне на црту, да почешља ретку седу косу, узме свој штап и изађе на улицу. Бори се сам против некога, бори за своју ћерку, као Дон Кихот против ветрењача. Не зна ни ко су то они, али он мора. Он иде некуда, не зна ни сам где тачно треба да стигне. Ал он иде.
