Мајци
Она одлази.
Цео њен свет стао је у две торбе, погужване и уредно спаковане поред њених ногу.
Црне патике, исхабаних ђонова обележавају пређене километре за бољим животом и кровом над главом. Не морамо сад да се растанемо, није баш нужно, опет да нас хиљаде миља раздвоје, ал ето...тако.
Грлила сам је синоћ, баш дуго и јако. Лиле су нам сузе, оне крупне и тихе. Уквасила сам јој спаваћицу, лежећи у њеним крилима, и као мала грлећи њен врат, и мирисала њену косу.
Само она тако мирише, само она има топле руке, и само њено срце бије тим ритмом. Плакала је и она, док ме тешила, и бацала неке шалице не би ли измамила мој осмех.
Каже она да ћемо се за пар месеци опет видети. Каже она да ће следећи пут дуже остати. Каже она да нећемо цео живот овако живети. Каже она да смо њено једино и све. Каже она да нас воли. Каже она да се са нама буди и са нама леже сваку ноћ. Каже она да често прича са нашим сликама. Каже напише нам понеко писмо и понеку песму. Каже она: "Држите се заједно!"
И држимо се, нас три, док се њен ауто губи у измаглици овог малог, загушљивог града, док хита ка светлима велеграда, док хита за пустим улицама великог сјаја.
И држимо се, сад већ гласно јецајући, јер она одлази.
