Знакови поред пута
''Глупачо! Глупачо! Глупачо!'''-говорим себи у браду док излазим на улицу. ''Била си на корак до решења. Не, не не. Ти све поквариш. Па да ли си нормална, ниси ти за овај свет.''
И док ми крв ври кроз главу, једна добро знана реченица пролазника ме укопа у месту, и најежише ми се и руке и ноге.
-''У добру се не понеси, у злу се не покуди.''
Кад год бих била нерасположена и кад би се нашла у неком великом проблему, мој деда би ми поновио ту реченицу, и учинио би да се замислим над ситуацијом и да схватим да и није све тако црно. Исто тако, ако бих била превише поносна на нешто што сам урадила и само о томе причала, он би опет само рекао : ''У добру се не понеси, у злу се не покуди.'' И тад би био у праву.
Живот ти тако лако покаже да и не држиш ти баш све конце у својим рукама, и часком од бајке направи драму. Час си горе, час си доле.
И ја сам осмехом продужих даље. Знам да деда иако већ годинама није овде, на свој начин пази на мене...
