Коју ти причу сервираш о себи?
Све је овде остало баш исто као и што сам оставила пре 24 часа.
Шоља од кафе само је правила кружну линију по столу, пратећи кретање Сунца. Четка је непомично лежала на комоди, крејон и маскара унакрст постављени тик до малог огледала. Чарапе бачене поред корпе, паста за зубе незачепљена, фиока отворена, прозор отворен на кипу, веш раширен на сушилу, кутија за хлеб отворена и празна. Све баш ту, и све баш непомично.
Потукла ме чињеница да све оно, што сам оставила пре сна, све бриге и проблеми, сви познаници и непознаници су ме исто тако и дочекали, чим сам ујутру отворила очи. Фасцинирала ме и помисао што сам размишљала о томе. Што сам и цео дан, провела и сама непомична у кревету, пратећи непомерање својих ствари. Пратила сам ток пасивности.
Данас, схватам, да баш препуштање том осећају непостојања, агоније, и непомичности доводи и до истог таквог психичког стања. Стање нашех духа, огледа се у нашем понашању. Ја само могу добро да одглумим супротне осећаје, то сам учила годинама и у томе постала добра. Толико добра, да сам данас, током овог непомичног дана, поставила себи питање на које нисам и немам још увек одговор.
КО СИ ТИ?
Ти си, знам бре, ово је прелако, ти си...хм, па ти си ти, ти можеш да будеш ти, ти баш и јеси ти. А можда и ниси? Можда си ти сасвим неко други, неко ко ни не желиш да будеш, па имаш ту маску себе, а то уствари ниси ти. И тако у круг, и тако на широко и подугачко. Остављам то питање у глави.
Можда једног јутра, баш опет кад ме сачекају све ствари које сам пре спавања оставила, можда се појави и тај одговор који сам изгубила једног дана, и можда поново упознам себе, а можда то опет не буде ја, већ неки мој идеал о себи. Ма ко ће то више и знати...
