Зашто си ти данас срећан?
Дуго сам размишљала о људима. Свакодневно си окружен њима а не можеш да их докучиш. И сам си човек, а опет не знаш шта човек жели од живота. Шта га чини срећним, који је његов разлог постојања, и да ли он стварно сам пише своју причу или је она одавно негде записана?
Кад сам била мала радо сам слушала стричеве савете, и он ме увек учио да људе делим на добре и лоше. Али с годинама сам сама направила своју поделу, постоје добри и несрећни. Лоши, не.
Била сам због тога критикована, осуђивана, и исмејана. Али, не, нисам ја наивна. Ајде сад стварно. Да ли сте видели неку бебу да је зла, да једноставно кад је ставите у крило она почне да вас вређа, прострели вас погледом од ког вам буде прилично непријатно, вређа вашу интелигенцију? Хм, не? НИКО није рођен зао, али разноразне несреће и окружење, утицај, моћ и још хиљаду фактора против којих се боримо свакодневно нас један по један лагано гасе. Неко је јача особа психички, па не посустане пред изазовима а неко их схвати сувише лично. Е тада, купи те мале неуспехе полако. Његова врећица неуспеха постаје све већа и пунија. Гледа друге, чије су врећице толико мале да се скоро и не виде. И завиди им. Жели такву врећицу. Жели рестарт ал никако да притисне то дугме. Него скупља. Пакује. Онда кад види да жеља једноствано није довољна, крене да отима врећице мислећи да ће тако бити срећан, а онда схвати да опет остаје сам у гомили туђих врећица.
Тај наш несрећник очајно жели срећу. Много пута, скупљајући те врећице био је потчињен и за њега је једина срећа НАДМОЋ. И тај несрећник ће те зато ставити на разна искушења, бацити те у области у које се не разумеш, навешће те на свој пут, довести до свог нивоа тј фазе живота, увалити те да седиш у туђим врећицама које је он скупио и ту ће те потући. Мудро, ха? И видиш, он није зао. Само је много, много, много несрећан. И у том тренутку ће осетити велики адреналин, убрзан рад срца и то ће поистоветити са срећом, али тек касније, кад опет остане сам видеће да то уопште и није срећа. Ко зна да ли ће је икада осетити?
Срећем такве људе, и често им радо поклоним "лажну срећу". Неки због тога кажу да сам наивна. Али ако то радиш свесно, да ли си стварно наиван или само изнад њих? Не плашим их се, али им се и не супротсављам ако не морам. Јер зашто нарушавати свој душевни мир? Зашто се отимати око врећице кад сасвим могу да дишем и без ње? И ако данас знам да сам бар једног несрећника на минут усрећила, бићу задовољна.
А мени за срећу потребно је мало. Баш ово сунце, што се пробија кроз маглу. И мирис кафе. Диван дан.
