Prava stvar
Želim da ti kažem, ono, što nikome nisam rekla.
Dugo već smišljam taj razgovor, kako ću da držim ruke, kako ću da te pogledam, kako ću izgledati. Možda ću obući najsvečaniju haljinu, koju imam. Možda ću se našminkati najlepše što umem. Taj dan biću ljubazna prema svima. Taj dan, biću najbolja što umem da budem. Taj dan, spremiću sebi lep doručak, popiću jutarnju kafu u tišini i miru. Obući ću svoje odelo, i krenuti prema tebi iako ne znam gde si. Naći ćemo se u parku, iako ti ne znaš da tamo treba da se sretnemo. Al ja, kad te budem videla opet ću zaboraviti svoj monolog, dugo vežbani ispred ogledala. Neću se sećati ni jedne smišljene reči, više. Ćutaću i pažljivo slušati šta mi govoriš. Čuću i crvkute ptica, i cvrčka u travi, i mrava kako nosi neku mrvu ali svoje misli više ne. Ja ću i zaboraviti da sam ti htela nešto reći. A onda, u polusnu, kad budem sama u svom stanu, ja ću se setiti svih neizrečenih stvari, ja ću se u potpunosti setiti svog govora, i opet ću obećati, sebi, da ćeš ga sutradan čuti.
Ustajem, spremam doručak, pijem kafu u tišini...imam li svečanu haljinu? Trebalo bi da se nađem sa tobom..
