cupkokolinove price

Miris letnje kiše, ispunio je ovu polumračnu sobu, sećanjima na tebe. Gde si sada, i da li je tamo bolje? Osetim te, ponekad, tvoje prisustvo, ali me brzo svakodnevica odgura od misli, od želje, od ljubavi, i sećanja. Ja sam bolje. Tako kažem, a ono u sebi, osećanje, nosim ponosno. Niko to ne zna, niko to ne vidi. Ja kažem, i oni veruju. A iza tih reči, krije se mnoštvo suza, polja samoće, drveća nade. 

Nekad pomislim, zašto nisam ptica? Da odletim daleko od ovog mesta. Ono me drži u prošlosti. Ti ne. Ili mislim da ne.

Kako i kada prestati nekoga voleti? Kad ti se neko uvuče duboko pod kožu, uzdigne te visoko, među planine, popenje te na vrh sveta, dodeli ti veliku pozornicu, i tamo te ostavi. Samog, razgoljenog. Da te svi vide, a niko te ne vidi. Da si tu, svima na dohvat ruke, a niko ti ne može pružiti ruku i spasiti te visine. A ti se bojiš. I hladno je. I duva neka oluja. I kiša pada. I koža te peče, od tih prokletih velikih kapi. Ali moraš sam, sasvim sam da se vratiš kući. Moraš sasvim sam, da legneš u krevet i sam da zaspiš. Moraš sam i da se probudiš, i sam da sanjaš i doručkuješ i popiješ kafu.

Samo tako, kad si sam i svestan svog prisustva, onda, onda kažu da će biti bolje. A ti, ti ćeš svako jutro čekati sklupčan na krevetu, pod mesečinom, i dugo ćeš pitati nebo, da li je sada dobro? I da li je ovo osećanje, ono što je normalno, i što svi ljudi nose u svojim dušama?

I jednog dana, opet ta prokleta kiša, vratiće ovo sećanje.

I svake godine, i svake. 

Kad odlučiš da odeš,

ne zatvaraj vrata za sobom

već ih pritvori, sasvim dovoljno pritvori

da ona može da se nada,

tvom povratku.

Kad odlučiš da odeš

zauvek,

nikako joj ne reci da je voliš,

i da nije u pitanju neko treći, i ne reci

da je problem u tebi, i da vas nešto a ne neko

sprečava u ljubavi,

jer tako srušićeš njen svet,

već je naljuti, dobro naljuti rečima da je ne voliš više,

i da prestane da se nada.

I tada, znaj, da učinio si dobru stvar

jer nadaće se ona još godinu, dve,

al' kad te sretne s dečakom malim,

biće srećna što joj ne reče da je voliš

biće srećna što si našao nekog,

ko će zauvek da te voli. 

Ako odlučiš mene da čekaš

sedi u noći i posmatraj nebo,

čekaj da zvezdu padalicu vidiš,

jer to je isto kao da čekaš nekog.

Ako pokušaš da me čekaš,

ti ćeš shvatiti koliko sekunde

zapravo traju, i da se skazaljke na satu

pomeraju samo kad ne gledamo u njih.

Kad kažeš da ćeš mene da čekaš,

ti počni već tog momenta da čekaš

jer čekanje ume biti prevrtljivo

pa možeš i zaboraviti da nekog čekaš.

Ja ti neću obećati da ćeš me sačekati

al' ti budi uporan u čekanju,

jer ako čekaš da čuješ cvrčka kako u travi peva

ti ćeš cvrčka jednom i čuti. 

Biće nam bolje kad uložimo bar desetinu energije u sve što radimo, kao što su naši stari.

Biće bolje, onda kada krenem nasmejana i čila, po kišnom prolećnom danu.

Biće bolje, onda kad ne poželim da uvredim nekoga iako je on to meni učinio.

Biće bolje, kad prestanem da brojim sate na poslu, do odlaska kući.

Biće bolje, kad shvatimo da smo isuviše razmaženi i lenji.

Biće bolje, kad se podmladim, jer sam isuviše mlada ostarila u duši.

Biće bolje, kad prestanemo kukati.

Biće bolje, kad ujutru u 6 izađem iz stana s pesmom na usnama.

Biće bolje,kad se osmehnem i dozvolim čoveku da mi opere šajbu iako znam da će je umuzgaviti, i platim mu za to.

Biće bolje, kad sa decom koja prose na ulici odigram ''Ringe, ringe, raja..''.

Biće bolje, kad odlučim da imam vremena da odem na trčanje.

Biće bolje, kad saslušam svoju baku koja me danas zove treći put sa istom pričom, jer znam da je usamljena.

Biće bolje, kad prestanem da koristim rečenicu nemam vremena.

Biće bolje, kad ja to odlučim. 

Što sada, ovog trenutka ne bi bilo bolje?